Александар Поповић је дипломирани економиста са дипломом Економског факултета Универзитета у Београду, на ком је и магистрирао.
Поседује дводеценијско искуство у области корпоративног управљања, финансија, пореза и рачуноводства. Током каријере радио је и био на руководећим позицијама од малих правних лица, консултантских фирми, непрофитних организација (РНИДС) до великих, међународних корпорација.
У овом интервјуу Александар нам је дао одговоре на следећа питања:
1. Како да се не преинвестирамо?
2. Који су проблеми најочигледнији код обртних средстава?
3. Колико често треба ићи у банку?
4. Колико новца би требало држати на рачунима?
5. Зашто треба улагати у бизнис, а не у неке друге алтернативе као што су берза, некретнине и друге?
Не пропустите да чујете одговоре на ова кључна питања за ваше пословање.
1. Како да се не преинвестирамо?
Тако што водимо рачуна да се не заносимо почетним успесима у нашем бизнису. У пориву наших предузетника, људи који су покретали сопствене бизнисе, је да, како мало оснажи пословање, ето клијената, ето неких новаца, па прво нас некако води: хајде да ангажујемо средства да набавимо или неку некретнину, или неки пословни простор, седиште, магацин итд. Шта је заправо јако битно? Сагледати све факторе за и против, видети, процесом планирања, каква су нам нека будућа очекивана новчана кретања и, оно што је препорука - увек прво издвојите новчана средства за финансирање ваших обртних средстава. За финансирање потраживања од купаца, за финансирање залиха, а нарочито с почетка вашег бизниса који креће да расте јако брзо, немојте себе доводити у ситуацију да се занесете па да морате после да деинвестирате оно што сте инвестирали. Тај капитал с почетка бизниса који улажете у трајна средства, у стална средства вам је, заправо, заробљен капитал. Како бизнис расте, не ваљају ни претеране стопе раста, инвестирајте у обртна средства која су подршка расту вашег бизниса, а како се бизнис стабилизује и праћење вашег бизниса, тако полагано крените да издвајате средства за финансирање сталних средстава. Али, неким редоследом, од најважнијих. Ако се бавите производњом, то треба да буде нека машина, ако сте у ИТ-у то су неки сервери, рачунарска опрема итд. И увек водите рачуна, да ли вам је јефтинија опција да нешто делегирате, да ли вам је јефтиније да ви купите, рецимо, неки камион или вам је јефтиније да ангажујете од људи који се тиме баве као примарним послом кроз неку cost benefit анализу. Дакле, не мора да то буде нека најозбиљнија анализа, али увек можемо ставити неколико фактора за и против једне и друге опције на неки најобичнији лист папира.
2. Поменуо си обртна средства. Који су проблеми најочигледнији код обртних средстава?
Што их, некад, занемаримо. Ми хоћемо да развијамо, рецимо, продају и идемо са неким бизнис планом. Тај бизнис план предочавамо менаџменту, власнику, или неким финансијским институцијама. Јако често људи добро гађају оно што им је потребно, и опет се враћам на ову тему из првог питања – основна средства. Она су некад заиста неопходна, нарочито за производне организације, али јако често занемаримо онај фактор – е колико нама треба потраживања да имамо у просеку, колико нама залиха треба да ми подржимо наше пословање. Јако често умемо да упаднемо у процес борбе са неликвидношћу зато што нисмо сагледали колико нама фали тих, ако ћемо на овом нашем језику, осим capex-а, колико нам треба opex-а да подржимо неко наше пословање. Значи добро владање потраживањима, добро владање залихама, а наравно, на другој страни, да видимо како да то исфинансирамо ако нешто пребацимо на добављаче у границама могућег, наравно.
3. Колико често треба ићи у банку?
Није тема овде да ли треба ићи или не али, уколико смо у неким ситуацијама принуђени да идемо на позајмице од банака, ми и ту треба да имамо неки план. Опет се ту враћамо на тај значај финансијског планирања, да видимо која су нам средства потребна за неки подухват, неку инвестицију, одакле их можемо генерисати, а уколико не можемо из сопствених средстава, морамо позвонити на нека врата. Оно што јако често срећем као проблем је што се људи касно сете тога, кад догори. Радио сам једном преглед неког кредитног портфолија код неког клијента и питао сам зашто ви нисте отишли код зеленаша да се задужите него код банака, зашто? Зато што се људи јако често сете, у недостатку процеса адекватног финансијског планирања, да оду у ,,минут'' до 12. Тада ни услови нису исти уколико ви морате нешто хитно набавити и не гледају вас као равноправног саговроника. Дакле, јако је препоручљиво да урадимо следеће – имати неки план. Не мора то да буде нека ултра прецизна финансијска анализа или да будете неки економски маг, али хајде да видимо шта ми можемо добити на наш текући рачун наредних 3-6 месеци, који су нам неки трошкови. Сви сигурно знамо, отприлике, на бази промета, колики ће нам бити ПДВ, колике су нам плате запослених, када морамо платити добављачима, а онда можемо рећи банци: Добар дан, ово су неки наши пројектовани приливи и одливи и очекујем, како сада ствари стоје, да бих могао да вам се обратим за кредит за трајна обртна средства за 4-5 месеци, хајде дајте ми неко предодобрење и шта бих могао да билансно поправим да бих био што бољи кандидат за неки добар банкарски производ. Али, благовремено. Другачији су услови, другачије вас гледају и лакше вама, него оно - ево га петак, а у понедељак треба да исплатим плате, зови банку.
4. Колико новца би требало да држимо на рачунима?
Довољно, али не превише. Сад, и рекао сам нешто и нисам рекао. Различити су мотиви, различите су побуде за држање новца на рачуну вас као привредног друштва. Трансакцијски је (могу да платим свим добављачима, запосленима и слично) мотив сигурности, хоћу мирно да спавам и трећи мотив нам је шпекулантски, али не у негативном смислу него у смислу - хоћу да имам довољно новаца ако би ми се, рецимо, указала потреба да набавим неку непоретност која је испод цене или слично. Зашто не треба држати много новца? Зато што новац не треба да стоји на рачунима него да буде пуштен у неки производни пословни циклус. Новац није неограничена категорија. Новац, да ли из сопствених или позајмљених средстава, колико год да га имамо, има идеју да осим да донесе профит, има и другу основу да се што брже окреће кроз организацију. Значи, да ја са једним динаром који имам, могу да направим 5-6 пословних циклуса, а не 3-4. Колико је то, зависи од афинитета власника. Када су мале фирме, власник и менаџер су практично једно те исто. Значи у складу са афинитетима да покријемо оно што смо планирали да морамо имати као неки гап уз неку маргину додатног ризика за неке непредвиђене околности.
5. Зашто треба улагати у бизнис, а не у неке друге алтернативе као што су берза, некретнине и слично?
Не можемо све гледати кроз оне финансијске показатеље. Када причам са неким пријатељима често ми кажу: ја да сам гледао оне твоје рацио бројеве и оно тамо што рачунаш, никада ја бизнис не бих покренуо. Бизнис се покреће од људи који нису као ја. Ја сам више неко ко је ту да пружи неку одговарајућу подршку, а људи који су предузетнички оријентисани, они на њух покрећу бизнис на основу неке идеје коју су сложили у глави, али у неком тренутку треба већ неке ствари да баце на папир па да виде да ли ће остати у бизнису, ићи у неки други бизнис или је можда повољније да уложе у нешто друго. На бази чега ја то радим? Да занемаримо онај фактор емотивне везаности за неки бизнис који сам градио и стварао и развијао као мало дете, као мало воде на длану, то вам је неки показатељ приноса на уложена средства. Ја могу врло прецизно израчунати принос на уложена средства и од мог бизниса, постоје ту неки показатељи принос на капитал, и упоредити их са другим опцијама. Отприлике могу знати, ако улажем у некретнине - купићу стан, локал или слично, знам када одбијем неке трошкове редовног одржавања, пореза и слично, колики ја принос могу добити од некретнине. Или, спреман сам да уложим новце на берзу, помирићу се 10 година да те новце нећу користити, такође могу прилично прецизно добити податак који ја принос са берза могу добити. Кажем, ако изолујемо фактор емотивне везаности за наше бизнис чедо, онда гледамо тај принос на капитал и на основу тога рационално доносимо одлуку да ли ћемо остати у бизнису, ући у неки други бизнис или, евентуално, нажалост, изаћи из бизниса уколико није довољно профитабилан за наше апетите ка профитабилности.
