Нежељенe порукe и хигијена података

FacebookTwitterLinkedinEmail
04/08/2020
Neželjene poruke i higijena podataka

Ретка је особа која барем једанпут није примила неку нежељену поруку, било да је реч о спаму, као безличној поруци, или поруци намењеној баш тој особи. Иако бројни филтери успевају да нас одбране од оних мање спретних пошиљалаца, нема филтера који би нас заштитио у потпуности. Уједно, то је и добро, јер свака технологија има своју дуалну употребу, па би филтери одређеног садржаја могли да ограниче приступ информацијама које нас и те како занимају, као што су различити ставови о појединим друштвеним темама.

Циљ овог текста јесте да укажемо на различите разлоге добијања таквих порука, као и на то како да поступимо у случају да не желимо да се помиримо са чињеницом да су нежељене поруке неминовност, већ потенцијална недозвољена обрада података о личности. Циљ текста је да оснажи појединца да тражи заштиту права. 

Откуд наш контакт? Поруку коју нисмо тражили можемо да примимо као личну или као општу.  Уколико је реч о „класичном“ спаму, овде смо се већ њиме бавили. Укратко, спам је у Републици Србији забрањен и поруке комерцијалне природе које примамо морају уследити након што смо дали пристанак. Независно од забране, спам је и даље присутан.

Уколико смо поруку примили као намењену баш нама, различити су извори нашег контакт податка.

Наиме, чест је случај да поруке о новопристиглим производима или неким погодностима примамо јер смо, примера ради, већ користили неке услуге или купили неки производ. И то је, уколико нисмо дали пристанак на обраду података, супротно важећим прописима у Републици Србији.

Када је реч о личним порукама, очигледно је да је, поред података о имејл адреси или другом контакт податку, познат и податак о имену, и тада се поставља питање одакле ти подаци пошиљаоцу поруке. Ова ситуација има неколико подсценарија.

Неретко се дешава да нисмо ни свесни да смо податке о себи дали сами, а у међувремену заборавили на то. Тако смо, примера ради, при куповини неког производа махинално дали податке о себи мислећи да можда ни ономе који је те податке прикупљао нису важни. За случај да је то прави сценарио, важно је да разговарамо о тзв. хигијени података. Како то често бива и у другим видовима обраде података, испоставља се да своју приватност сами излажемо другима. Ако бисмо имали у виду могуће последице, као и уверење да је приватност наша вредност, вероватно бисмо били опрезнији у руковању подацима о нама самима.

Такође је могуће да је наш податак другом лицу дао неко нама близак. У мом случају су то рођаци старије генерације, али и покоји познаник. И ту је реч о хигијени података, мада не нашој овог пута, али можемо је унапредити и код других.

Посебно треба водити рачуна о томе да ли можемо да прослеђујемо податке о својим контактима неком другом. Да не бисмо отишли у крајност, ово не значи да ни под којим условима (да не кажем „цену“, јер подаци не смеју да буду роба) не дајемо податке о другима. Примера ради, ако је реч о неком пословном контакту, податак о пословном имејлу или броју телефона, по правилу ћемо дати. Нема разлога да ускратимо могућност успостављања сарадње. Код приватних адреса, ситуација је другачија и заправо зависи од низа околности. Оно што је овде значајно истаћи јесте да је и овде реч о „хигијени података“.

„Хигијена података“ је концепт у настајању који се односи на све оне који обрађују податке и подразумева да се непотребни, застарели или погрешни подаци бришу. Према подацима се поступа савесно. У ширем смислу, овај концепт се односи и на појединца у поступању са подацима о другим људима, али и о себи.

Илустративно: Иако то можда не можемо да визуализујемо, сваки податак (па и ова слова) заузимају неки физички простор, а неки (надам се не и ови) представљају ђубре. Уколико није потребно, не треба га производити, ако га има, треба га очистити. 

Потребно је да сами обратимо пажњу на то коме податке дајемо, чије податке дајемо, као и да, кад смо у прилици, другима пренесемо значај приватности и заштите података. Подаци о личности су важни и односе се на постојеће особе које имају право на приватност и заштиту података о личности.

Како да заштитимо своје право на заштиту података?

Свакако да, у случају да не желимо да толеришемо ни „класичан“ спам нити било какву другу поруку, пошиљаоцу можемо (у терминологији заштите података, пошиљалац је руковалац) да упутимо захтев за информацијама о обради података, како је то уређено Законом о заштити података о личности.

Како је прописано Законом (чл. 21 и 26), појединац може да поднесе захтев руковаоцу и да тражи информације о обради, као и приступ тим подацима. По том захтеву, руковалац има обавезу да поступи у року од 30 дана. У случају да није задовољан поступањем (нпр. нема никаквог одговора или одговор није задовољавајући), лице може да поднесе притужбу Поверенику, или чак покрене поступак пред вишим судом у Србији.

Сам захтев нема одређену форму, али оно што се намеће као уобичајено јесте да у том захтеву треба да пружимо довољно информација како би руковалац могао уопште да поступи по њему. На пример, ако нам се поруке шаљу на имејл, потребан је податак о адреси и наше име, јер право за заштиту података о личности је лично право, а можда и опис ситуације. Руковалац може да тражи додатне информације како би могао да правилно поступи. Но, то не значи да може да тражи више од онога што је нужно. Заправо, обим и врста података зависиће од разних околности конкретног случаја.

Право на приступ подацима о личности, као и право на копију података, не значи да смо у прилици да често подносимо захтев руковаоцу у погледу исте обраде. Разумљиво је да је потребно ограничити ово право, јер ниједно право не треба да се злоупотреби. Али, уколико је то разлог да руковалац одбије да поступи, то мора и да наведе.

Појединац може да тражи и брисање података, или (што је новина у области заштите података о личности) може поднети захтев за ограничење обраде. То значи да се свака радња, осим чувања, обуставља како би се утврдило да ли је реч о незаконитој обради. Примера ради, желимо да се утврди одговорност онога ко нам, према нашој оцени, поруке шаље незаконито, али то не бисмо могли да постигнемо уколико би се податак, па тако и траг, обрисао.

Уколико смо задовољни поступањем руковаоца, наше право је остварено. Међутим, уколико нисмо, можемо да се обратимо Поверенику притужбом, користећи образац доступан и на сајту овог органа, или суду тужбом. Подношење притужбе не подразумева плаћање таксе, тако да је поступак пред Повереником бесплатан. Подношење тужбе суду, и то вишем суду, значи и плаћање таксе. У сваком случају, избор је на појединцу. Чак и ако нисмо задовољни одлуком Повереника или вишег суда, наше је право да даље тражимо заштиту права. Тако, против одлуке Повереника можемо покренути тужбом управни спор пред Управним судом. Ако ни та одлука није задовољавајућа, заштиту можемо тражити пред Уставним судом, јер је реч о људском праву зајемченом Уставом Републике Србије. Против одлуке вишег суда можемо поднети жалбу о којој решава апелациони суд, а против одлуке тог суда можемо тражити ревизију пред Врховним касационим судом. И у случају избора овог правног пута, можемо покренути поступак пред Уставним судом. На крају, уколико нисмо задовољни одлукама домаћих судова, заштиту можемо да тражимо пред Европским судом за људска права у Стразбуру, будући да је Република Србија чланица Савета Европе.

Да ли се упуштати у поступке заштите права?

Некима ће вођење описаних поступака представљати нешто у шта се не треба упуштати ни по коју цену. Лакше је толерисати тих пар порука, позива, узнемиравања, него подносити неки захтев, па онда чекати одговор, а потом се жалити, и тако можда у недоглед.

Зашто је уопште важно да тражимо заштиту својих права? Одговор је кратак: вишеструко је важно.

Прво, важно је јер је реч о нашим правима. Друго, важно је јер тако ми, условно речено храбрији или упорнији или само свеснији, штитимо и оне друге, оне који не поседују знање нити спремност да се супротставе неправилности. Треће, на тај начин указујемо и руковаоцу на поступање и доприносимо подизању његове свести. На крају, тим нашим „малим“ напором доприносимо поштовању људских права и владавини права можда и ван граница наше државе.

Да резимирамо! Нека нежељена порука нађе се у нашем мејлбоксу, телефону или на неком другом месту, било тако што је свесно или несвесно неко, па чак и ми сами, дао податке, или је руковалац својевољно употребио податке које има по другом основу или је на неки незаконит начин дошао до података. Ако смо то учинили ми сами или неко нама познат, треба да учимо више о заштити приватности и водимо рачуна о подацима, као што водимо рачуна о својим стварима, заправо чак и боље од тога. Хигијена података се стиче, као и свака друга вештина. У случају да не желимо да примамо такве поруке, можемо сами да заштитимо своја права. Закони Републике Србије дају могућност, коју ми само треба да користимо.

FacebookTwitterLinkedinEmail