Ко је Тијана Живановић и чиме се она бави?
Тијана Живановић: Обично ме потписују као дизајнерку намештаја. Мада, мени је то мало нетачно, јер нисам завршила дизајн, нити било шта директно у вези с намештајем. То је нешто што се с временом формирало. Пре бих рекла да се бавим редизајном старих стилских комада намештаја. То је најтачније, јер од тога сам почела и то је оно што највише волим да радим.
Зашто баш стилски намештај?
Тијана Живановић: Зато што га осећам. Завршила сам историју уметности и, наравно, нисам имала представу да ћу се овим бавити ван нивоа хобија. Имала сам потребу да избацим из себе оно што осећам и да стварам, а рад с намештајем ме је заиста испуњавао. Наравно, нисам могла да у бескрај правим комаде само за себе, па сам почела да их продајем, а зараду сам даље улагала у куповину нових комада и у рад на њима.
Иначе, често ме питају да ли ми је тешко да се растанем од комада које направим. Мој одговор је увек – не. Јер то за мене јесте неки вентил, израз онога што носим изнутра, али се емотивно не везујем за завршени производ. Уживам у процесу. И радује ме кад оде даље, јер ми то омогућава да наставим да стварам.
Има ту, наравно, и практичних разлога. Простор у коме сада седимо не може да прими бесконачно много комада, а намештај није ситница – није накит, па да га сложим негде. С друге стране, још битније је то што моје идеје чекају свој тренутак, а он долази тек кад претходни комади оду.
Како су изгледали ваши почеци?
Тијана Живановић: Ја сам деведесетих уписала историју уметности без неке јасне идеје шта ћу после с тим. Интуитивно сам то изабрала, руководећи се тиме што волим ту област и што желим да будем окружена лепотом и њеним током кроз историју. Када то кажем, мислим на свакодневни сусрет с лепом архитектуром, макар и кроз књиге – јер, подсећања ради, тада интернета није било, бар не у овом облику.
Студирање ме је испуњавало. Дуго нисам радила ништа што је директно у вези с тим позивом, све до тренутка када сам, за своје потребе, одлучила да преуредим стари стилски намештај који сам имала. То се десило пре више од 15 година, са групом људи с којима и данас радим. Осетила сам се јако лепо док сам то радила. И то ми је био знак да сам на правом курсу.
Кад сам завршила тај први комад, помислила сам: „Боже, колико је ово лепо. Колико уживам у овоме. Волела бих овим да се бавим.” Наравно, тада нисам имала представу ни како ће то изгледати, ни куда ће ме одвести. У све сам се упустила без икаквог бизнис плана, водећи се идејом: „Све ћу ја то некако.”
Мој супруг, који је економиста и који је врло структуиран, није то могао да разуме. За њега је било незамисливо да неко започиње посао без икаквог плана. А ја га заиста нисам имала. На огласима сам проналазила људе који су продавали стари намештај. Отишла бих, погледала, купила. Данас, кад се осврнем, велики део тих ствари више не бих узела јер су биле у јако лошем стању. Али, тада ми је то било довољно – било је стилско, чинило ми се да нешто може да се направи од тога. И тако је кренуло.
Моја екипа мајстора, с којом и данас радим, узимала би те комаде, а ја бих им говорила шта желим да направимо. Како је Фејсбук тада већ био у неком замаху, фотографисала сам урађено и постављала на страницу. Прво су ме запратили моји пријатељи, па њихови пријатељи... И већ после два-три месеца почели су да стижу први упити: „Колико кошта?”
И тако је то кренуло, као нека америчка прича: једну ствар продаш, па купиш две, па четири... И заиста, све се вртело око Фејсбука. Тај канал ми је дуго, дуго био главни извор продаје. Никада то није било масовно – ни тада, ни данас – јер је посао специфичан. Али, била је то прича рађена срцем, с пуно уложеног времена, ентузијазма и вере.
Где сте пролазили надахнуће?
Тијана Живановић: Искрено, не верујем много у инспирацију. Сматрам да је посао креативних људи да буду инспирисани – и могу рећи да сам радохолик. Осим што сам имала дар да то уклопим и урадим, заиста сам вредно и упорно радила. У почетку нисам имала идеју како да то даље развијам – само сам желела да то некако „популаризујем”. Мој пут се развијао малим корацима. Имала сам краткорочне циљеве које сам остваривала, па из њих добијала нове идеје и нове циљеве.
Занимљиво је да сам овим почела да се бавим тек у тридесетим. И заиста могу да кажем да сам кренула буквално из гепека – а стигла до најзанимљивије радње у релативно кратком времену. Када кажем „из гепека”, то буквално и мислим – носила сам материјале, узорке букова, тканина и неколико колекција у пртљажнику аутомобила, и одлазила код клијената. Вадила бих их из кола, показивала у становима, па чак и на улици. Тако сам људима објашњавала и описивала свој рад.
Кад сада погледам уназад, имам утисак да су људи тада куповали моју заљубљеност у то што радим. Куповали су атмосферу коју сам носила са собом.
Намештај сам превозила исто тако – у гепеку, уз позајмљивање комбија за веће комаде. Мајстори би помагали да се све то достави: фотеље, двоседи, већи комади. Све је то пролазило кроз ту једну ентузијастичну „уради сам” фазу.
И та прича, иако данас у другачијој димензији, још увек живи.
Кад је дошао тренутак да отворите сопствени кутак?
Тијана Живановић: Након те „гепек фазе”, мој пут се наставио малим, али одлучним корацима. Нису ти кораци падали с неба – ја сам им ишла у сусрет. У неком тренутку постало је јасно да ми је потребан магацин, јер сам почела да купујем све више намештаја. Како ми је то постајало све већи фокус, тако је и мене све више тога налазило.
Села сам у кола и буквално се возила кроз крај у којем сам замислила да би било идеално да имам простор: да је близу куће, лако приступачан... Гледала сам локале, заустављала се, питала пролазнике, разговарала с људима. И тако сам наишла на један оглас – био је залепљен на стакло неког локалчића. Писало је да је простор на продају.
Позвала сам број и рекли су ми да је локал на продају. Објаснила сам да нисам у могућности да купујем, али да бих желела да га изнајмим. И пристали су. Тако је почело – први магацин, али и прво моје стално место. Иако је примарно био магацински простор, људи су почели да долазе. Схватила сам да они који воле ову врсту намештаја желе да га виде и „пре” и „после”.
Како је број посетилаца растао, уредила сам тај простор мало другачије – ставила сам тапете, унела свој мали радни сто из Икее. Тај први простор имао је само 20 квадрата. Убрзо ми се појавила прилика да изнајмим и локал поред, исте квадратуре. Искористила сам то. У један сам пребацила намештај, а други сам уредила као мали продајни простор – заправо, једини продајни простор који сам тада имала. Људи су долазили, бирали, гледали... И све је то узело свог маха.
Како је Имагинариум добио свој простор?
Тијана Живановић: У том тренутку још увек нисам имала локал који би био нарочито видљив, који би привлачио пажњу пролазника и наводио их да уђу. Све је функционисало помало затворено, више као магацин који су посећивали они који су већ знали за мене. А онда сам почела да осећам да и мој посао и оно што је постајало Имагинариум, у смислу бренда, прерастају тај оквир.
Поново сам села у кола и кренула да тражим – овог пута прави локал, простор за радњу. И, како често кажем, кад нешто довољно јасно замислиш, цео свемир се потруди да ти то омогући. Дошла сам до Дорћола и ушла у тадашњи Београдски маркет да се распитам да ли неко у околини издаје неки простор. Понудили су ми сопствени, који је имао око 200 квадрата.
То ми је тада било јако много. Нисам имала довољно намештаја да га попуним, а финансијски се није исплатило да узмем целу површину. Питала сам да ли би могли да га поделе – да узмем половину. Добила сам потврдан одговор и тако је настала прва радња Имагинариум, управо ту на Дорћолу.
То је био важан тренутак – место где је све почело да поприма озбиљнији облик. Простор је радио свакодневно, људи су долазили, знало се за нас. Бренд је заиста почео да живи и као физичко место.
Када ми је истекао уговор за тај простор на Дорћолу, пронашла сам нову локацију – ближу мојој кући, мирнију, ушушканију. Пожелела сам да нови простор остане у духу Имагинариума, али да га тематски мало трансформишем. Да унесем нову димензију, нову причу – али да се задржи она нит препознатљивости. Тако сам се скрасила овде на Врачару, у Средачкој 10.
Где више времена проводите – у радњи или радионици?
Тијана Живановић: Знате како, локал функционише по принципу заказивања посета, што мени савршено одговара. Ја сам по природи врло ветропираста – стално сам у потрази за новим материјалима, тракама, идејама. Много путујем, истражујем, трагам. И више волим да будем у радионици него у радњи – да будем део процеса, да помогнем, да створим.
Радионица је за мене место креативног налета. То је простор у коме се ствара. Ја сам можда једна од ретких особа која обожава мајсторе – јер су они суштински део процеса. Ја сам неко ко истински ужива у самом путу. Када стигнем на циљ, могу одмах да продам то што је створено и да кренем даље. Циљ ми сам по себи не значи много. Ја сам особа процеса.
Како долазите до комада намештаја за редизајн?
Тијана Живановић: Као што рекох, у почетку сам комаде проналазила обилазећи бувљаке, пратећи домаће и стране огласе, сајтове... А сада, после толико година рада, људи ми сами шаљу понуде – они који се баве откупом старог намештаја, редовно ми јављају шта имају. И, наравно, кад ми се нешто свиди – ја купим. Тако су ми се с временом напунили магацини – тренутно их имам два-три, пуна до врха. Ту су комади који чекају свој ред, и деси се да неки од њих чекају од пет до шест година, понекад и више.
На пример, сада радим једну рекамије софу коју сам купила још пре седам-осам година, у једном салонцу на Дорћолу који су људи напуштали. Знала сам одмах да има потенцијал – и ставила га на чекање. Ево, тек сад, након свих тих година, дошао је на ред.
Шта све данас Имагинариум нуди?
Тијана Живановић: Иако себе најтачније описујем као некога ко се бави редизајном стилских комада, чини ми се да је Имагинариум постао нарочито препознатљив по бержерама, али и специфичним табуреима које правим. Они су потпуно „шашави”, у разним дезенима, бојама, облицима, с ручно осликаним дрвеним ногицама. Направила сам их на стотине и ниједан није исти.
Људи ме често питају: „Зашто не направиш неку серију? Зашто то мало не омасовиш?” Мој одговор је једноставан – тиме би се изгубила аутентичност. То би постало индустријски производ, а ово није то. Осим тога, људи који раде на тим комадима су врхунске занатлије, а таквих је данас јако мало. Они имају само две руке и 24 сата – и зато то никада не може бити масовно. У тој уникатности управо и лежи њихова вредност.
Такође, радим и услужни редизајн стилских комада намештаја које клијенти сами донесу. Наглашавам – стилских, јер је то врста намештаја с којом ја умем, коју волим, и која кроз своју историју и форму даје правац у раду. Савременији комади, искрено, нису за мене. Стилски комади захтевају више пажње. Прво – ту је дрво. Бирамо заједно хоће ли патину, какву завршну обраду, који тип лака... Затим унутрашњост – најчешће су то федери, што значи да мора да ради неко ко зна да ради с федерима или са жичаним језгром. Онда долазимо до материјала – шта иде уз који стил, који мебл се уклапа и како.
Како сте дошли до својих мајстора?
Тијана Живановић: Све је ишло ланчано. На почетку сам имала неколико својих комада, и једна жена ми је препоручила столарску радионицу. Одатле су ме упутили на тапетара, па тапетар на моделара. У међувремену сам се повезала са женом која шије јастуке, завесе... И тако се полако створио цео тим. Нисам, наравно, седела и чекала – ишла сам свему томе у сусрет.
Верујем у интуицију, али, такође, верујем да мораш нешто и сам да урадиш. Неће свемир баш све одрадити за тебе. Све се то гради постепено – малим корацима до великих ствари.
Ко су ваши клијенти и да ли сарађујете с архитектама?
Тијана Живановић: Већ 15 година радим искључиво с крајњим корисницима. Моји клијенти су они људи који воле топлину дома, ушушканост, боје, дух старих времена. Што се тиче архитеката, никад нисам имала сарадњу с њима. Ми живимо у времену униформисаности. Људи се плаше да одступе, да буду другачији, да искоче. Боје се да ће погрешити. Немају времена да застану и да осете шта је за њих. Уместо тога, често се препуштају туђем укусу.
Један случај то савршено илуструје. Наиме, жена је одушевљено дошла и наручила један тоалетни сто. Замолила ме да јој га сутра испоручимо. И ја, пуна ентузијазма, те вечери зовем људе да га расклопе и упакују. Сутрадан ме зове и каже да одустаје од наруџбине. С обзиром на то да је дан раније била одушевљена, питала сам је шта је разлог изненадне промене. Поручила ми је да јој интеријериста не дозвољава да га купи и да, пошто га много плаћа, мора и да га послуша.
Мислим да то све говори.
Да ли постоји могућност да клијент изабере још „небрушен” комад намештаја из вашег магацина и наручи редизајн?
Тијана Живановић: Да, али нерадо то чиним. Зашто? Јер сам кроз године рада схватила да већина људи тешко може да визуализује како ће нешто изгледати када се заврши. Када виде стари, оштећени комад, често немају поверење да то може да постане нешто лепо. Наравно, верују они мени, јер иза мене стоји велики број примера, али није лако донети одлуку кад пред собом имаш фотељу без ноге, изгребану, искривљену, коју ни сам више не можеш да замислиш као део свог дома.
Некада им је потребно више од вере – треба им слика. А када је нема, тешко се одлучују да инвестирају новац и идеју у нешто што не могу да замисле. Зато ту опцију нудим само када је клијент сигуран да ми верује до краја и да је спреман на процес.
Колико вам друштвене мреже и сајт значе у пословању?
Тијана Живановић: Довољно је рећи да су Инстаграм, Фејсбук и сајт моји највећи излози. Ту заинтересоване странке могу видети чиме се ја бавим и како то изгледа на сликама, јер, као што већ поменух, неретко је људима тешко да визуализују ствари, што је крајње нормално.
Зашто се одабрали .rs домен за свој сајт?
Тијана Живановић: Приликом избора домена понуђено ми је више опција, а ја сам изабрала .rs, јер су моји купци углавном у Србији. Истовремено, помислила сам да сајт увек може да буде двојезичан, али .rs домен је, по мени, лепа порука – и за домаће и за стране посетиоце.
Странцима он јасно говори – ово је прича из Србије. И то ми је важно. Могла сам да узмем .com домен, али то би ми деловало апстрактно, прешироко. Мој Имагинариум би у том великом глобалном пространству можда постао ситан и невидљив. Овако, са .rs доменом, његова аутентичност и локални идентитет добијају додатну снагу. И то је оно на шта сам поносна – што је ово један српски бренд, који то не скрива, већ истиче.
Какви су вам планови за даље?
Тијана Живановић: То ми је вероватно најтеже питање. Они су увек више у смислу проширења асортимана него неких конкретних бизнис циљева. Примера ради, недавно ми је клијенткиња поставила једно једноставно питање: „Да ли правите лустере?” Рекла сам „не”, а већ следећег дана почела сам да размишљам како да направим један. Јер то је увек тако – једна искра, па нова идеја.
Већ неколико месеци уназад правим лампе, које су саме по себи прилично необичне. Лустерима се, до сада, нисам бавила. Имала сам у радњи неколико лепих модела из увоза, који се стилски уклапају уз мој намештај и које клијенти обожавају. Али, пожелела сам да и то буде нешто што је моје.
И тако сам почела да радим и лустере – наравно, по наруџбини, јер и они су специфични, другачији. Први још нисам ни завршила – а већ је продат. То је за мене потврда да и тај правац има смисла.
