Како сте доспели у посао кројења одела?
Идеја се појавила јер се моји баве текстилом, а отац је у једном тренутку почео да ради услужно одела код једног човека у Крагујевцу. Иако сам по струци ајтијевац, радио сам као девелопер пет година, након две године тог рада, почео сам помало да се интересујем за овај посао.
Замисао се јавила 2019. године, реализација је започета 2021. године, а од 1. јануара 2023. кројење радим као full-time посао. Радио сам паралелно и као програмер и као кројач, док у једном тренутку нисам одлучио да напустим ИТ сектор и посветим се само кројењу.
Зашто сте одлучили да напустите посао програмера?
Иако је посао програмера добро плаћен и има перспективу, у мени је одувек постојала страст према мушкој елеганцији. Мој отац и породично окружење бавили су се текстилом, имао је производњу џемпера са тридесетак запослених, тако да сам практично одрастао уз ту причу.
Други разлог је што сам осетио да имам превише енергије за рад у корпорацији. Давао сам се максимално и тамо, али мораш да чекаш да те неко препозна. Овде, у приватном послу, колико си способан – то ти је лимит. Сам одлучујеш колико далеко ћеш да идеш. Доста радим, чак и викендом размишљам о послу, али ме то не оптерећује као корпоративни амбијент.
Заправо, рад у корпорацији ме је више замарао. Често се у таквим системима осећаш као број – без обзира на то колико се трудиш, тешко је да твоје залагање дође до изражаја. У приватном бизнису, сваки труд се види одмах и доноси конкретне резултате. Иако јесте напорно, далеко више ме испуњава јер тачно знам зашто радим и шта ће бити резултат мог труда.
Какав је био ваш пут ка учењу и усавршавању у овом занату?
Имао сам много среће да одмах наиђем на људе од којих сам много научио. Мој добар пријатељ је бивши технички директор „Клуза”, и он ми је пренео свој know-how. Уз њега, много ми је помогао и моделар који је завршио школу у Марибору, престижну југословенску школу. Захваљујући њима, брзо сам дошао до знања које може да се шири у недоглед.
Наш приступ је made to measure – прилагођавање постојећих кројева мерама клијента. То се разликује од bespoke методе, у којој се конструкција одела прави од нуле, у потпуности по мери и углавном кроз ручни рад. Код bespoke модела одело се прво саставља као проба – без коначног шивења – и тек када се све испроба и дефинише, финализује се.
Ми заправо спајамо традиционални и индустријски приступ. На пример, панталоне радимо по bespoke принципу – конструкција се прави од нуле, док код сакоа још увек користимо шаблоне.
У плану ми је да у будућности одем на стручно усавршавање, највероватније у Италију или Лондон, у неку од престижних кројачких кућа које уједно имају и академије. Циљ ми је да додатно унапредим своје знање, како бих лакше решавао изазове које данас имам.
Који су највећи изазови у овом послу?
Највећи изазови су у прилагођавању одела различитим телесним конституцијама. Не постоји универзална формула – искуство и пракса одређују како ће сако стајати на човеку. Постоје различите постуре код људи: повијене, војничке, опуштене. Битан је тзв. вертикални баланс – на пример, неко ко је прав, њему требају краћа леђа, а неко повијен мора да има дужа леђа, краћу предњицу. То је знање које се стиче временом.
Један од изазова је и разумевање психологије клијента. Неко жели елеганцију, неко конфор, неко жели да изгледа виткије, а неко да истакне рамена. Кројач мора да буде и психолог – да препозна шта клијент заправо жели, и да то уклопи са оним што је физички могуће на његовом телу.
Такође, људско тело није симетрично, и мора се пажљиво анализирати све: рамена, карлица, висина, положај руку. Све то утиче на како ће сако стајати. Имамо ситуације када неко има коцкаста рамена, неко спуштена, неко повијена леђа, неко карлицу нагнуту напред. Свака од тих особина тражи другачији приступ конструкцији.
Tехнички део је изазован. Ја сам превалио огроман пут и прегршт тога научио за ове две и по године, али има још штошта да се савлада. Каткад имам утисак да сам само загребао површину.
Да ли сте имали подршку најближих?
Јесам. Имао сам велику подршку, пре свега од родитеља. И то је заиста много значило, нарочито у тим првим корацима када је све било неизвесно. Да будем искрен, за некога ко жели да се бави овим послом озбиљно, најважније је пре свега знање. Али, одмах затим – и конкретна подршка. Мени су, рецимо, родитељи финансијски помогли да набавим прве машине, што је била кључна ствар у том тренутку.
Подршка није била само у новцу, већ и у знању. Помогли су ми да схватим које су ми машине заиста потребне, како треба да организујем радионицу, како да поставим темеље. Oтац је могао да ми помогне до одређене тачке, али када је дошло до конкретних питања – како треба да изгледа одело, како се оно конструише, шта се коригује, како се помера линија и слично – ту сам имао срећу да наиђем, као што рекох, на два човека која су ми заиста значила.
Колико Вам је помогло програмерско искуство?
Програмерски ум ми помаже у прецизности. Волим тачност. У овом послу милиметри праве разлику. На пример, рукав мора да има тачан однос вишка тканине – 3,5 цм више од орукавља. Ако се ушије пет милиметара ниже или више, то се види и прави разлику. Програмирање ме је научило да ништа не може да се препусти случају – ако код није прецизан, багује. Тако је и са шивењем.
У програмирању свака грешка изазове баг. У кројењу – погрешан нагиб рукава или неправилно урађена крагна може да упропасти цео сако. Код оба посла важно је анализирати проблем и решити га кроз логику. Због тога верујем да ми је програмерски начин размишљања дао додатну предност у овом занату.
Колико Вам је требало да изградите тим и дођете до стабилне организације посла?
Ситуација је у почетку била нешто другачија него што можда делује данас. Нисам кренуо сам – заправо, почео сам са две колегинице. Једна је шила панталоне, друга сакое. Било је то време када сам још радио паралелно и ИТ посао, а ово развијао у ходу. Тестирали смо, покушавали, импровизовали. Ја сам тада био у Београду, а шивење сакоа одвијало се у Краљеву. Колегиница би послала сако аутобусом, ми бисмо га овде преузимали, радили пробе, кориговали шта треба.
Тако смо функционисали отприлике годину дана. Онда је дошао тренутак када сам добио дете и одлучио да пресечем – или ћемо ово озбиљно, или никако. После неколико месеци рада у том режиму, имао сам срећу да пронађем још једну колегиницу, као и човека моделара, који ми је знатно убрзао цео развој. У том тренутку нас је било четворо и већ је било могуће шити више одела, радити озбиљније планирање и организацију.
Нажалост, онда се моделар разболео и више није могао да ради. Када је престао да ради, морао сам да преузмем све обавезе које смо претходно договорили – и то без потпуне сигурности у сопствено знање. То су биле тешке ситуације. Већ сам продао услугу, клијент очекује резултат, а ти ниси сигуран да то можеш да испоручиш.
Свака проба била је стресна. Ипак, све је прошло доста добро. За тај почетнички ниво сам био веома задовољан, иако то данас не бих прихватио као задовољавајуће. Данас смо се драстично померили – у смислу стајања одела, детаља, завршне обраде. Сада више ништа не може да промакне. Видимо све. Само је питање – знамо ли одмах како да решимо. Још увек има непознаница, наравно.
Сећате ли се свог првог клијента?
Наравно. Прво одело сам шио за себе, затим за пријатеље – људе стандардних конституција, како бисмо тестирали основне кројеве. Прва комерцијална одела била су за пријатеље пријатеља. И тако је то кренуло. Када се изађе из тог круга, посао почиње да се шири природним путем – препоруком.
Према мојој процени, требало је сашити око 50 одела док посао није почео сам да се развија. Кроз рад сам све више схватао да се људи глобално све више окрећу принципу slow fashionу и уникатним комадима. Масовна индустрија је презасићена, и људи поново почињу да цене занат, квалитет и персонализацију.
Како изгледа процес израде одела?
Процес израде одела започиње консултацијом са клијентом. Људи долазе, упознају се с понудом материјала, разговарамо о моделу који желе – да ли преферирају класичан, спортски, кежуал, дворедни, једноредни сако, облик ревера, тип џепова и друге детаље. Затим узимамо мере, договарамо рокове и пробу.
Када радимо made to measure, све креће од постојећих конструкција. Клијент проба једну од њих, ја га фотографишем, а кад кренем да кројим – анализирам. Посебно леђа. Леђа су база. Када уочим шта треба кориговати на њима, прелазим на предњи део, тзв. кајзер, који повезује леђа и предњу страну.
Потом настављам на предњицу: да ли треба да се скрати, да ли треба да се смањи крагна, али не у смислу саме дужине, већ како ће сако да стоји. На пример, неко без изражених груди често има вишак материјала испод крагне, и да бисте то елиминисали, морате скратити предњи део сакоа одозго. То је све део тзв. вертикалног баланса.
Код стандардне конституције, најчешће радимо једну пробу. У тој фази клијент већ може да види како ће одело изгледати, а ми запажамо све корекције које су потребне. Након тога или иде испорука или још једна корективна проба.
Код захтевнијих фигура – особа које су крупније, са асиметријама, посебним држањем тела – крећемо од нуле, приступамо bespoke методологији. Тада је прва озбиљна фаза тзв. тешка проба – то је тренутак када сако још увек нема поставу, ревере, ни све детаље, али конструкција је присутна и ми на основу тога анализирамо фит.
У овој фази рукаве фирцамо ручно, као и крагну. Након што све то прође и потврди се форма, прелазимо на машински рад. Тај приступ користе и у bespoke кројењу – све се ручно ради док се не досегне савршенство. Тек када је форма идеална, приступа се завршној обради на машини, како би одело било трајно и постојано.
За крај, сваки клијент има свој лични шаблон. Ако се врати, знамо тачно шта и како. Наравно, под условом да је тело остало непромењено – јер и најмање промене у мери значе велику разлику у конструкцији.
Да ли саветујете клијенте по питању избора кроја и материјала?
Апсолутно. Наравно, има клијената који су већ носили десетине одела и знају сваки детаљ – они већ улазе са јасном идејом; а има и оних који се тек упознају са оваквим приступом, па им појаснимо шта, зашто и како.
Дешава се да не разумеју зашто одело по мери толико кошта, али када објасните процесе, материјале, ниво персонализације – све постаје јасније. Једноставно, конфенцијске ствари никад не могу да стоје као оне ручно кројене по мери.
Да ли радите са материјалима које донесу клијенти?
Раније смо радили и са туђим материјалима, али се то није показало као најбоље решење. Неретко су то материјали који нису погодни за кројење – лошег су квалитета, скупљају се, мењају димензије након чишћења, немају потребну чврстоћу. То компликује цео процес и може да угрози крајњи резултат. Зато данас радимо искључиво са нашим материјалима.
Имамо изузетно богату понуду тканина – 99% су из Италије, део је из Енглеске. Сарађујемо са престижним кућама попут Драго (Drago), Фратели Талија ди Делфино (Fratelli Tallia di Delfino), Карне (Carnet), а ускоро стиже и каталог Лоро пијана (Loro Piana). То су врхунске тканине које су стабилне, постојане и дају најбољи резултат.
Клијент на лицу места бира материјал из каталога, а затим се наручује тканина и креће процес израде.
Можете ли нам рећи нешто више о самим материјалима које користите?
Наравно. Вуна је основни и најважнији материјал за мушка одела. Најквалитетније варијанте долазе у блендовима – вуна са кашмиром, свилом или ланом. Лети се користе, рецимо, вуна, свила и лан, док се зими користи вуна са кашмиром, или 100% кашмир, што је најлуксузнија опција.
Вуна може бити и virgin wool – то је вуна од прве шишане овце и спада у најнежније, најквалитетније варијанте. Из ње се, кроз селекцију, издвајају влакна различите финоће која се означавају ознаком С – од 110с, 120с, 130с, па све до 220с. Све преко 130с спада већ у луксуз. На пример, 180с је тање од људске власи и даје изузетно нежне, елегантне тканине.
Ткање је једнако важно. Летње тканине, иако имају већу грамажу, често имају лабавију структуру па „дишу” боље. Има и тзв. травелер одела – тканине које се не гужвају, водоотпорне су, издржљиве, одличне за свакодневно ношење.
Осим одела, шта Кнап још има у понуди?
Идеја је да клијенти код нас могу да добију све што им је потребно за комплетну одевну комбинацију – од главе до пете, али и да проширењем понуде омогућимо равномернији рад током целе године.
Зими се највише траже капути – квалитетни, елегантни, са савршеним кројем. Проблем је што их је тешко пронаћи у малопродаји. Модели су често застарели, материјали неадекватни, а пристајање упитно. Наш циљ је да понудимо капуте који изгледају као они из Милана – модерни, добро кројени, израђени од врхунских материјала попут кашмира.
Лети се фокус помера ка шортсевима, лаганим сакоима и панталонама од лана. Радимо и елегантне бермуде, јер и за њих постоји потражња међу клијентима који држе до стила чак и у неформалнијим приликама. Посебан акценат стављамо на кежуал панталоне које се могу носити свакодневно – направљене од кепера или памука, али са истом пажњом као и класичне панталоне из одела.
Кошуље су следећи логичан корак. Постоји озбиљна потражња за квалитетним кошуљама по мери и већ радимо на развоју тог дела производње. Када је реч о аксесоарима, сарађујемо са малим радионицама које израђују кравате и марамице – не индустријски, већ по традиционалним шаблонима.
Циљ је да сваки клијент, када закорачи код нас, може да изађе потпуно одевен – у одело, кошуљу, капут, са свим детаљима који употпуњују изглед. Желимо да постанемо референтна тачка за мушку елеганцију у Београду, али и шире.
Када сте покренули сајт и колико вам он значи?
Сајт сам подигао почетком 2023. године. У почетку сам сâм кренуо да га радим – као неко из ИТ света, одрадио сам добар део посла. Међутим, како је посла било све више, морао сам да се посветим шнајдерском послу. На крају је мој кум, који је дизајнер, преузео сајт. Он је урадио и лого и целу визуелну причу.
Тренутно је сајт информативне природе, али жеља ми је да направим онлајн конфигуратор одела. То би помогло људима да визуализују своје идеје, јер већини је тешко да из пар одабраних детаља замисле крајњи изглед. Друга ствар је транспарентност цене.
Зашто сте одабрали .rs домен?
Одабрао сам .rs јер се обраћамо пре свега локалном тржишту. Није ми било логично да идемо на .com. Такође, волим своју земљу, ја сам патриота. Сматрам да нема потребе да стварамо илузију неке италијанске приче – бренд се зове Кнап, домаћи је, и хоћу да то буде јасно.
Какви су планови за будућност?
Планови су вишеслојни. Прво, желим да додатно унапредим квалитет и стандардизујем сваки корак израде. Не планирам да ширим број салона јер би то компромитовало квалитет. Уместо тога, желимо да подигнемо ексклузивност – да радимо скупља одела, али са још вишим нивоом обраде. Квалитет пре квантитета.
Такође, размишљам о trunk show моделу рада – да као „путујући кројач” одлазим у градове у региону попут Бање Луке, Загреба, па можда и Љубљане. То би омогућило клијентима ван Београда да нас упознају без потребе да долазе код нас.
