Од интернета до ICANN-а

FacebookTwitterLinkedinEmail
10/08/2020
Od interneta do ICANN-a

ICANN је одговоран за систем идентификатора на глобалном интернету.

Шта то у ствари значи, зашто је важно и како је настала та необична структура?

У почетку је била идеја – идеја повезивања

Прича почиње хипи шездесетих година на универзитетима Јужне Калифорније. Три другара из средње школе – Винт Серф, Џон Постел и Стив Крокер (Vinton-Vint Cerf, Jonatan-Jon Postel и Stephen-Steve Crocker) били су међу сарадницима професора Леонарда Клајнрока (Leonard Kleinrock) који је осмислио прве системе за повезивање рачунара разменом пакета података. Из тог рада је настала ARPANET мрежа, чији развој је финансирала DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency), агенција за истраживања Министарства одбране САД (US Department of Defense). У том пројекту, Винт Серф и Боб Кан (Robert Kahn) седамдесетих су креирали TCP/IP протокол који је постао основа интернета. Стив Крокер је написао први од интернет стандарда RFC серије (Request For Comment rfc-editor.org).

Јединствени идентификатори

Да би рачунари могли да комуницирају, неопходни су идентификатори. У TCP/IP протоколу то су IP бројеви. Растом мреже показало се да је коришћење бројева незгодно и да треба креирати систем именовања и некако одржавати податке о додељеним називима. Пол Мокапетрис (Paul Mockapetris) и Џон Постел 1983. су креирали DNS систем (Domain Name System), који је решио овај проблем уводећи хијерархијску структуру.

Прве домене највишег нивоа (TLD – Top-level domain) креирао је Постел (RFC-920 1984). Он је 1988. дефинисао IANA функцију (Internet Assigned Numbers Authority iana.org) да би успоставио систем за интернет идентификаторе и рут-зону (табелу са подацима о доменима највишег нивоа). Тај самопрокламовани ауторитет је био подржан уговором који је Институт за информационе науке Универзитета Јужне Калифорније (USC Information Sciences Institute - ISI), где је Постел радио, имао са DARPA. Прве називе рачунара у мрежи (хостове), а затим и називе домена, регистровао је DDN-NICE (Network Information Center of the Defense Data Network), у оквиру домена највишег нивоа, које је дефинисао Постел у име IANA. DDN-NICE је водила приватна фирма Stanford Research Institute, по уговору са Агенцијом за комуникације Министарства одбране САД.

Раст интернета

Брзи напредак рачунарских и комуникационих технологија омогућио je остваривање веза, али је било потребно стандардизовати јединствене идентификаторе. Већ од 1990. било je могуће регистровати назив домена без посебне потврде државних органа САД, у неком од отворених домена највишег нивоа: .com, .net, .org (.edu, .gov, .mil и .arpa су били резервисани за посебне намене). Конкурсом 1991. уговор за регистрацију назива домена је додељен фирми Network Solutions, а од 1995. је агенција владе САД, NSF (National Science Foundation), одобрила и наплату регистрације ради покривања трошкова.

Паралелно са експоненцијалним развојем интернета у САД, мрежа се ширила и изван граница те државе, повезивањем универзитета. Да би се могли регистровати називи домена за потребе корисника ван САД, Постел је од 1983. започео доделу двословних ознака домена највишег нивоа за поједине државе, па су тако додељени .no, .us, .uk, и .il. Овај систем је стандардизован 1994. (RFC 1591), када је Постел одредио да се домени највишег нивоа за потребе земаља и територија додељују по ISO 3166-1 alpha-2 листи кодова. За доделу IP адреса у Европи, у Амстердаму је 1989. формиран RIPE (Réseaux IP Européens).

Ради повезивања тадашњих југословенских академских и истраживачких институција на интернет, 1989. је, Универзитету у Марибору и Институту "Јожеф Штефан" у Љубљани, додељен домен .yu. По распаду Југославије, Постел је предао .yu на управљање Мирјани Тасић и групи ентузијаста са Београдског универзитета.

WWW – веб и комерцијализација

Од почетка деведесетих, интернет привлачи пажњу комерцијалних фирми. Ипак, интернет саобраћај је још увек био под контролом владе САД, а тек 1992. Конгрес САД одобрава повезивање комерцијалних фирми и мрежа на окосницу интернета, мрежу NSFNET (National Science Foundation Network). Нова архитектура окоснице (backbone) успостављена је 1995, NSFNET је угашен, а приватне фирме су преузеле интернет саобраћај и даљи развој.

Кључна примена интернета је веб (www), измишљен 1989. (Tim Berners-Lee у CERN‑у). Сајтови и сурфовање (претраживање) постали су популарни оквирно од 1993, чиме је интернет постао глобални феномен. Са појавом Microsoft Windows 95, интернет стиже до обичних корисника, а 1996. комерцијалне интернет везе су стигле и у тадашњу Југославију.

Дигитална будућност стиже, како живети у њој

То су била динамична и занимљива времена. Рачунарска револуција је покренула фантастични раст продуктивности, који је довео до светског економског бума деведесетих, а интернет је препознат као мотор дугорочног економског развоја и глобализације.

Интернет је омогућио глобално повезивање, али институције интернета још нису биле сазреле. Назив домена се могао регистровати само код Network Solutions-а по цени од сто долара за две године. Први правни спорови су вођени око права на називе домена и заштиту интелектуалне својине. Многи су желели да се укључе у послове са регистрацијом домена, што је створило притисак да се креирају нови домени највишег нивоа и либерализује тржиште. Питање управљања интернетом и борбе за контролу сервера са подацима о доменима највишег нивоа (рут-система) постали су важнији него икада до тада.

Све то разбуктало је дискусију о будућности интернета. Са једне стране су се окупили либерални интернет пионири који су сматрали да интернет не треба да подлеже овоземаљским законима. Њихов став је најбоље исказан у Декларацији о независности сајбер-простора (A Declaration of the Independence of Cyberspace) оснивача Фондације за електронске границе (Electronic Frontier Foundation) и песника Џона Перија Барлоуа (John Perry Barlow), који каже: „Владе света,… нисте добродошле међу нама, немате сувереност тамо где се ми окупљамо“.

Владе и међународне организације почеле су пак да схватају значај интернета који је све више показивао своју друштвено-политичку снагу. Посебан проблем за неке био је доминантан утицај САД на управљање интернетом.

Либерализација и напуштање колевке

Нови Закон о телекомуникацијама САД (Telecommunications Act of 1996) либерализовао је телекомуникације и препознао интернет. Стратегија развоја САД (A Framework for Global Electronic Commerce, 1997) препознала је предности минималистичког регулаторног приступа који ће ослободити приватну иницијативу. Формирала се свест да је боље искористити предности брзог раста него задржати државну контролу.

Највећи проблеми у области интернет домена били су монопол Network Solutions‑а при регистрацији интернет домена, нејасно управљање системом рут-зоне и дугорочно финансирање IANA функције. Пионири интернета су своју улогу сагледавали као техничку координацију (technical management), али је све већи значај интернета отворио питања управљања (Internet governance) на најшири начин, па и као механизам контроле садржаја.

Нова сувереност?

Администрација председника Клинтона је од 1996, под вођством саветника Ире Магазинера (Ira Magaziner), уговоре везане са IANA функцију из Министарства одбране пренела у надлежност агенције NTIA (National Telecommunications and Information Administration) под окриљем Министарства трговине (US Department of Commerce). Кључан корак било је објављивање Зеленог папира (Green Paper https://www.ntia.doc.gov/federal-register-notice/1998/improvement-technical-management-internet-names-and-addresses-proposed-) 20. фебруара 1988. којим је Влада САД преузела стварну контролу над интернет идентификаторима и рут-зоном, али и објавила намеру да ту контролу препусти новој невладиној, недобитној организацији која би вршила координациону функцију и која би, вођена приватним сектором, обезбедила заступљеност свих заинтересованих страна (стејкхолдера) у управљању. После Зеленог уследио је и Бели папир (White Paper https://www.ntia.doc.gov/federal-register-notice/1998/statement-policy-management-internet-names-and-addresses), који је поставио основу модерног система управљања интернет идентификаторима.

Значајну улогу у овом процесу је имала и Беки Бур (Beckwith-Becky Burr), која је од 1997. у NTIA радила на Зеленом и Белом папиру и до 2000. била задужена за развој интернет и ИТ правила, па тиме и за односе NTIA, односно државе САД  са ICANN‑ом. После 2000, Бурова прелази у приватни сектор, а 2016. је изабрана у Управни одбор ICANN‑а.

Вероватно најзанимљивији тренутак била је конференција Интернационални форум о Белом папиру (International Forum on the White Paper - IFWP) јула 1998. у Рестону, у Вирџинији, где је дискутовано о будућности интернета. То је било први пут у историји државних управа да је глобална јавност, консултована кроз интернет коментаре, учествовала у стварању новог система управљања. Глобални консензус је јасно показао жељу за минималном регулативом и даљим брзим развојем интернета. Тада названо "вођство приватног сектора" данас се развило у мултистејкхолдер (вишеактерски) модел где заинтересоване стране директно учествују у процесу одлучивања. За утврђивање будућег пута као најзначајнији показао се предлог Џона Постела за Статут будуће организације за управљање, на чему је и настао ICANN.

IANA функција коначно има дом

ICANN је формиран 30. септембра 1998, те је закључио меморандумом о разумевању са Министарством трговине САД и уговор о преузимању IANA функције од Универзитета Јужне Калифорније (USC-ISI), и коначно 26. фебруара 1999. препознат је од Владе САД као нова организација предвиђена Белим папиром.

Бели папир је поставио основе либерализације планом да се регистар назива домена одвоји од регистрара, посебних фирми овлашћених да врше упис у регистар (Shared Registry System). У пракси је то имплементирано тек од краја 1999. када је Network Solutions, под притиском Министарства трговине САД, закључио нови систем уговора са ICANN‑ом. Сведоци кажу да је за то заслужна челична воља Беки Бур, која је снагом NTIA натерала Network Solutions да призна ауторитет ICANN-а и плаћа накнаду за сваки регистровани домен.

Verisign је 2000. купио Network Solutions и као регистар .com домена и данас је највећа фирма у DNS индустрији. Регистрација се врши преко ICANN овлашћених регистрара од којих су највећи GoDaddy и Tucows.

ICANN као визија Џона Постела

Зеленим и Белим папиром Влада САД је преузела епохални корак у формирању нове врсте организације примерене друштвеним односима информационог друштва и глобализованог света.

Џон Постел, хипи патријарх интернета, био је планиран за CTO (техничког директора) ICANN‑а, али, нажалост, то није доживео. Умро је од компликација операције на срцу 16. октобра 1998. Његова заоставштина је и Постелов закон "Буди конзервативан у ономе што шаљеш, а либералан у ономе што примаш" (RFC 760). Може се рећи да је данашњи ICANN само наследник посла који је Џон визионарски, пожртвовано и скромно обављао.

Винт Серф и Стив Крокер наставили су заједничко деловање и активан рад на развоју интернета. Обојица су били на челу ICANN‑а, као председници Управног одбора, а и данас су активни у управљању интернетом.

Разрешење спорова у вези са називом домена

Називи домена су у дигиталној економији постали значајни елементи брендова, што је резултирало све већим бројем спорова поводом регистрација. Светска организација за интелектуалну својину (WIPO) 1998. је започела рад на препорукама за питања интелектуалне својине на интернету. Препоруке су утицале на доношење Uniform Domain-Name Dispute-Resolution Policy од стране ICANN‑а. Према тим правилима, сваки регистрант gTLD домена обавезује се да прихвати овај вансудски начин решавања спорова. По том моделу, и у Србији постоји Комисија за решавање спорова поводом регистрације назива националних интернет домена stalnaarbitraza.rs/domenski-sporovi.

Либерализација рут-зоне

Поред разрешења односа са Network Solutions‑ом наредни велики задатак ICANN‑а био је да се креирају нови домени највишег нивоа. Овај процес се показао сложеним и политички осетљивим због различитих интереса. Оригинална Постелова листа генеричких домена највишег нивоа (gTLD) проширена је тек 2000, када су креирани .biz, .info, .name, .pro, .aero, .coop и .museum. Друга рунда делегирања је била 2003, када је ICANN доделио још седам gTLD домена: .asia, .cat, .jobs, .mobi, .tel, .travel и контроверзни .xxx домен.

Како би се увео ред у проширење и либерализацију рут-зоне, осмишљен је нови gTLD програм уз учешће мултистејкхолдерске заједнице. Трећа gTLD рунда је започела тек 2012, али је у њој додељено преко 1.200 генеричких домена највишег нивоа, укључујући већи број домена за брендове и нови тип домена са неенглеским алфабетима (IDN домени). У овом тренутку се припремају планови за четврту рунду gTLD домена, која би требало да покрене стални процес проширења.

Нови облик управљања

ICANN је неуобичајена организација. Регистрован у Калифорнији, као недобитна фондација (not-for-profit corporation), ICANN је обавезан да ради у глобалном јавном интересу, на одговоран и транспарентан начин, у циљу техничке координације система интернет идентификатора, за чији сигуран и поуздан рад је одговоран.

ICANN, као мултистејкхолдер организација, има три међусобно зависна дела:

  • Заједница: која се састоји од свих заинтересованих за рад ICANN‑а организованих у стејкхолдерске групе;
  • ICANN Org: Канцеларија којом руководи генерални директор (CEO & President), са око 400 запослених у девет центара и преко 30 земаља;
  • ICANN Board: Управни одбор (одбор директора) који доноси одлуке и који је део и Заједнице и корпорације (Org‑а).

IANA функција је и даље део ICANN‑а, али су сада кључни аспекти техничког управљања рут-зоном, доделе IP адреса и параметара интернет протокола издвојени у посебну фирму PTI (Public Technical Identifiers), која је у потпуном власништву ICANN‑а.

До ове промене у статусу IANA дошло је 2016. када је постигнут договор ICANN заједнице са Владом САД да уговор о IANA функцији између ICANN‑а и Министарства трговине истекне. Овај процес (14. 3. 2014 – 1. 10. 2016) од историјског значаја назван је IANA транзиција. Америчкој влади престала је  непосредна контролуа над ажурирањем рут-зоне, а глобална интернет заједница је преузела механизме контроле над радом ICANN‑а.

Интересе држава у ICANN систему заступа Саветнички комитет влада (GAC - Governmental Advisory Committee) у чијем раду учествује преко 170 земаља.

Управљање TLD доменима највишег нивоа

Најважнији аспект рада ICANN‑а јесте додела домена највишег нивоа. Разлика између националних домена највишег нивоа (ccTLD - country code TLD) и генеричких домена највишег нивоа (gTLD) јесте у начину доделе и управљању у оквиру додељеног домена.

Национални домени највишег нивоа додељују за земље и територије по ISO 3166-1 листи. Традиционални ccTLD су двословни кодови по том стандарду, а увођењем неенглеских алфабета за називе домена додељују се и IDN ccTLD, као што је наш .срб.

Постелови принципи доделе (RFC1591 1994) још увек важе, уз додатну разраду у Оквиру за интерпретацију (Framework of Interpretation) који је 2015. усвојио Савет ccNSO, тела националних регистара у оквиру ICANN‑а, и Управни одбор ICANN‑а.

Национални домени највишег нивоа се, по правилу, додељују на управљање регистрима за које постоји подршка значајних заинтересованих страна, укључујући државу, постојећи регистар (ако га има) и локалну интернет заједницу. Управљање националним доменима врши организација која је, по правилу, регистрована у земљи на коју се односи ознака назива домена и тиме се на њу односе локални прописи.

Национални домен највишег нивоа .rs поверен је на управљање РНИДС‑у одлуком Управног одбора (Board of Directors) ICANN‑а 11. септембра 2007, на основу изражене подршке надлежног министарства државе Србије, представника српске интернет заједнице и дотадашњег администратора .yu домена. Ћирилички .срб домен је делегиран РНИДС‑у одлуком УО ICANN‑а 21. априла 2011.

Национални домени највишег нивоа

Регистри националних домена највишег нивоа (ccTLD) слободни су да сами формирају услове регистрације, уз препоруку поштовања RFC стандарда и најбоље праксе. Регистри и регистрари генеричких (gTLD) назива домена су пак, уговором са ICANN‑ом, прихватили обавезе које укључују плаћање накнаде за регистрацију и прихватање gTLD правилника (policies) ICANN‑а.

Управо овај модел је врло занимљив јер најбоље одсликава ICANN-ов мултистејкхолдер модел „одоздо-нагоре“. Корени тог решења потичу из либералног духа пионира интернета, Зеленог папира Владе САД и преговора ICANN‑а и Network Solutions‑а. Network Solutions је прихватио уговорне обавезе и право ICANN‑а да једнострано измени поједине одредбе из своје надлежности (тада Picket Fence, данас одређено Мисијом ICANN-a). Ово је могуће искључиво на основу правилника усаглашених у мултистејкхолдер процесу одоздо-нагоре (bottom-up multistakeholder Policy development process - PDP). Овако усаглашене правилнике (policy) квалификованим консензусом усваја Управни одбор ICANN‑а (icann.org/resources/pages/board-of-directors) и они се примењују на све gTLD регистре и регистраре.

ICANN данас

ICANN је као организација регистрован у САД и подлеже локалним законима, што даје свима право на правну заштиту у случају да организација не поштује свој Статут и примену правилника које је усвојила заједница. Процеси заштите су ојачани током IANA транзиције, када су уведени бројни механизми контроле и одговорности (accountability) и транспарентности.

ICANN се финансира првенствено од накнада које плаћају регистри и регистрари gTLD назива домена (укупно око 0,40 долара по трансакцији), што је око 140 милиона долара годишње. Регистри ccTLD добровољно плаћају накнаду према препорукама ccNSO‑а. ICANN управља и једном делом рут-сервер система (ICANN Managed Root Server IMRS, раније L-root).

Активности ICANN‑а су стриктно ограничене мисијом. Најважнији сегмент рада ICANN‑а је у управљању рут-зоном кроз IANA функцију и доношење правилника о интернет идентификаторима. ICANN није регулатор интернета, већ технички координатор система интернет идентификатора. Његов ауторитет потиче из добровољног прихватања DNS система и ауторитета рут-зоне од стране корисника интернета, и од сложеног система уговора којима су утврђени односи између ICANN‑а, регистара којима су делегирани домени највишег нивоа, ICANN овлашћених регистрара, оператора рут-сервера, регионалних IP регистара и других.

Модел управљања и даље се развија

ICANN је настао из сложеног техничко-политичког процеса који је пратио интернет од академског пројекта до окоснице модерног друштва и економије. Више ни не постоји подела на виртуелни и реални (физички) свет, па живимо у хибридном свету који покушава да примени најбоља искуства управљања.

Многи верују да ICANN мултистејкхолдер модел може да послужи као образац за решавање сложених питања која се отварају на пресеку технологије и друштвених односа у глобализованом свету. Критичари модела сматрају да су за учешће у раду потребни значајни ресурси, што даје предност комерцијалним организацијама, те да управљање интернетом треба да буде у рукама држава и међудржавних организација.

Већина дискусија о управљању интернетом померила се ка питањима садржаја и доминантних платформи (друштвене мреже и друго). Ипак, идентификатори, као основ уређења интернета, и даље су у центру целог система. Ова прича о пионирима, развоју интернета и формирању ICANN‑а подсећа да, и поред значаје улоге држава, интернет није настао као међудржавни пројекат, па зато и они који су га створили и који су до сада успешно водили бригу о његовом развоју треба да имају улогу и у будућности. Најбоља препорука постојећем моделу јесте да он успешно ради и да, иако често нису баш сви стејкхолдери увек задовољни, интернет функционише и развија се и даље. И сам модел се и даље развија у оквиру шире дискусије о управљању интернетом, и уз све већу улогу и подршку држава, Уједињених нација и других међудржавних организација које су већином прихватиле мултистејкхолдер модел.

Више о историји ICANN‑а можете наћи на сајту пројекта Историја ICANN‑а icann.org/history и код ISOC‑а на internetsociety.org/ianatimeline, о систему интернет идентификатора научити на сајту ICANN Learn learn.icann.org, о транспарентности ICANN‑а на icann.org/resources/accountability, а занимљиве новости можете наћи на icann.org/news/blog.

FacebookTwitterLinkedinEmail