Поверљивост података - важност заштите највреднијег ресурса 21. века

FacebookTwitterLinkedinEmail
14/09/2021
Poverljivost podataka - zaštita

Поседовање правих информација на време и пре конкурената основа је пословног успеха откад постоји тржиште на ком се размењују роба и услуге. Међутим, последњих деценија глобална економија све више се ослања на информације, а њихова вредност зависи од бенефита које могу донети њиховом имаоцу односно штете која му може бити нанета њиховим обелодањивањем јавности. Од тога колико су такве информације заштићене зависи и пословни успех њиховог имаоца у будућности.

Прича о модерном значењу поверљивости података и његовом значају датира са краја деветнаестог века и настанка једног од најпопуларнијих производа и брендова на свету - „кока-коле”. Не можемо са сигурношћу знати да ли је одлука твораца овог напитка да његову рецептуру чувају као поверљив податак, а не као патент, плод пословне генијалности и невероватне визије за то време, али испоставило се да је тај правац заштите производа, уз регистрацију логоа као жига, добитна комбинација. 

Сувишно је наглашавати да је патентна заштита неког технолошког решења уобичајен и најсигурнији начин да се неки проналазак заштити. Међутим, да је рецептура „кока-коле” била заштићена патентом, иако би постала јавна у патентним базама, компанија која је носилац тих права могла би другима да забрани њено коришћење или да, евентуално кроз лиценце, уступа право на производњу другима и на тај начин убира високе приходе. Како је патентна заштита пак временски ограничена на 20 година, компанија би протеком тог рока изгубила заштиту, а рецептура би постала јавно добро.

Насупрот томе, визионарски приступ оснивача компаније, спремност да се преузме висок ризик од цурења информација и грчевита борба да се поверљивост рецептуре сачува - сада већ можемо рећи кроз векове - резултирало је вредношћу коју компанија данас има.

Уговор о поверљивости

Случај „кока-коле” на најбољи начин осликава колико је заштита поверљивости података важна у пословању. У данашњим пословним моделима који подразумевају развој и примену решења базираних на високој технологији и рачунарским програмима, значај поверљивости података је далеко већи него што је био пре неколико деценија.

Из тог разлога данас готово сваком пословном и радном ангажовању или преговорима претходи потписивање Уговора о поверљивости односно такозваних НДА уговора (Non-Disclosure Agreement) који за циљ имају да податке размењене између уговорних страна учине безбедним.

Без обзира на то што су НДА уговори наша свакодневица и што их свака компанија поседује и потписује, њихова правна природа и елементи и даље су непознаница већини субјеката на тржишту, што резултира грешкама при састављању уговора и ниским нивоом заштите података који се проглашавају поверљивим.

Најпре треба разумети да су поверљиви подаци они које давалац информација обелодањује њиховом примаоцу и које је давалац информације прогласио поверљивим, без обзира на то да ли су информације изречене усмено, записане у материјалној или електронској форми. Дакле, форма у којој се налазе не умањује њихову могућност да се сматрају поверљивим.

Иначе, под појмом поверљивих података могу се подразумевати информације повезане са технологијом, попут рачунарског кода, база података, софтверских решења и апликација, хардвера, затим подаци везани за пословне планове, стратегије, укључујући и необјављене финансијске информације о приливима, добити и трошковима. Такође се могу подразумевати и подаци о клијентима, радно ангажованим лицима и њиховим професионалним карактеристикама итд.

Поверљивост се у неким правним односима подразумева јер основ за исту постоји у законским прописима који примаоца информација обавезују на тајност, попут адвокатске делатности или обраде података о личности. Међутим, када је реч о поверљивим подацима који се тичу пословања, поверљивост се у великом броју случајева мора регулисати уговором, а подаци који имају статус поверљивих морају бити одређени као такви.

Уговором се, између осталог, регулише и третман података након сарадње (враћање документације у физичком смислу, брисање итд.), као и могућност односно услови обелодањивања података партнерима и повезаним лицима за потребе извршења посла из основног уговора.

Од уговора о поверљивости треба разликовати Уговоре о обради података о личности, који регулишу међусобна права и обавезе руковалаца и обрађивача личних података, а који међу обавезним елементима, по закону, морају садржати клаузулу о поверљивости.

У којим ситуацијама се Уговори о поверљивости најчешће закључују

Поверљивост података се штити уговорним одредбама најчешће у ситуацијама када је потребно обезбедити тајност информација и спречити њихово откривање трећим лицима и злоупотребу. Уговор о поверљивости може бити уско везан за основни уговор којим једна страна ангажује другу односно када две уговорне стране ступају у међусобне пословне односе и желе да дефинишу детаљније како и на који начин свака од њих мора да поступа са подацима који су тим актом таксативно наведени као поверљиви. У том случају уговор о поверљивости је нека врста прилога основном уговору или његов анекс. Важно је нагласити да се дејство уговора о поверљивости може протезати и на период након окончања основног правног посла односно раскида основног уговора. Наиме, уговорне стране могу предвидети да обавеза чувања поверљивости података до којих се дошло током сарадње траје и након завршетка сарадње, чиме се додатно доприноси дуготрајној сигурности.

Уговори о поверљивости се закључују често и без претходно закљученог основног уговора, у фазама пословних преговора, слања понуда или другог приступа подацима од стране трећег лица. У ту сврху, страна којој се подаци дају на увид мора бити свесна њихове поверљивости и последица њиховог откривања трећем лицу, а што се постиже управо потписивањем уговора о поверљивости. На пример, уколико је за потребе слања понуде за извршење неке услуге потенцијалном понуђачу потребно предочити неке процедуре или технолошко решење на ком треба радити или га унапредити, без обзира на то да ли ће понуда бити послата или прихваћена од стране наручиоца посла, понуђач ће морати да потпише уговор о поверљивости пре него што прими информације потребне за процену обима посла и израду понуде.

Такав начин решавања права и обавеза поводом поверљивих података нарочито је популаран и заступљен у ИТ сектору, како у вези са ангажовањем правних лица у својству сарадника, тако и код радног ангажовања физичких лица у својству запослених или фриленсера.

У пракси је чест и случај да, приликом уговарања правног посла између два правна лица, оно које углавном доставља информације другој страни може инсистирати да њен партнер закључи посебан уговор о поверљивости са својим запосленима односно гарантује поверљивост посебно у погледу тог специфичног посла који за предмет има размену осетљивих и вредних информација.

Уколико су информације од великог значаја за њиховог имаоца и њихово обелодањивање може донети велику корист трећем лицу, или причинити велику штету имаоцу од којих су незаконито преузете, често се, поред законске могућности накнаде штете оштећеној страни, уговара и такозвана уговорна казна, као додатна санкција страни која дозволи да се информације обелодане трећем лицу. Како је накнада штете често тешко доказива и као основ често незахвална за остваривање права пред судом, уговорна казна која не зависи директно од причињене штете и њене висине може бити далеко ефикаснији начин заштите поверљивости.

С обзиром на важност поверљивости података за пословање сваког правног лица, законодавац је регулисао посебну категорију поверљивих података – пословну тајну, прописујући елементе које иста мора да испуни и до детаља права и обавезе, као и начин њене заштите пред судом.

 

Можда ће вас занимати и:

Шта морате знати о правној страни трговине на интернету када покрећете онлајн продају

Заштита назива интернет домена жигом - случај booking.com

Шта подразумева електронска трговина и који је закони регулишу?

Хигијена података

FacebookTwitterLinkedinEmail