Fanfare: Studio za izradu spektakularne scenografije
Fanfare je beogradski studio koji se bavi izradom upečatljivih scenografija, instalacija i vizuelnih rešenja za događaje i festivale. Na čelu se nalaze otac i ćerka, Aleksandar i Mina Nikolić, koji skupa sa vičnim timom razvijaju ovu kreativnu priču. Ono što je počelo kao rad sa štampom i promotivnim materijalima vremenom je preraslo u studio danas poznat po svojim kreacijama u kojima spajaju maštu, dizajn i produkciju.
Čime se bavi studio Fanfare i kad je sve počelo?
Aleksandar: Naša priča počinje još davne 1997. godine. U samom startu bavili smo se štampom i promotivnim materijalima koji su bili uglavnom baloni. To je bio naš početni balon iz kog je firma zapravo krenula da raste. Vremenom smo se razvijali i širili delatnost, pa danas radimo različite scenske elemente, postavke i produkciju za događaje.
Mina: Pre otprilike tri godine došli smo do tačke kada smo shvatili da bismo, u stvari, mnogo više voleli da se bavimo izradom većih scenskih elemenata i scenografije. U tom periodu nam se poklopilo nekoliko stvari. U timu imamo mog oca Gašu, koji je izuzetno kreativan, a okupili smo i ekipu ljudi koji su praktično „multipraktik”. Tada smo počeli da ozbiljnije razmišljamo u tom pravcu.
U jednom trenutku Gaša je rekao kako je oduvek sanjao da napravi kućicu, ali naopako. Kako u firmi imamo i kouča koji radi sa nama na razvoju ideja i pravca poslovanja, oberučke smo prihvatili ideju i zaplovili u ove vode.
Kako je izgledao taj trenutak prelaska na veće i kompleksnije projekte?
Mina: Napravili smo nešto što smo zvali „katalog snova”. To je bukvalno bio katalog sastavljen od Pinterest fotografija i različitih vizuelnih inspiracija. Sa tim katalogom smo počeli da odlazimo na sastanke i govorimo:„Ovo su stvari koje bismo voleli da pravimo, i mi to zaista možemo da izvedemo.”
Do tada smo već imali radionicu i radili neke manje projekte, ali nismo imali mnogo prilike da se upustimo u velike scenografske instalacije. No, upravo na taj način počeli su da nam dolaze divni ljudi i klijenti koji su nam verovali dovoljno da nam daju šansu.
Te veće stvari su se, zapravo, desile gotovo preko noći. To je nešto što se retko dešava, i mnogi su nam rekli da takav razvoj nije baš uobičajen. Mi smo, u međuvremenu, upoznavali ljude iz ivent industrije, obilazili marketinške agencije i polako dobijali prilike. Malo-po malo, projekti su postajali sve veći.
Koji projekat vam je otvorio vrata za ozbiljnije scenografske produkcije?
Mina: Mislim da nam je najveća vrata otvorio meksički festival Ondalinda. Za njih smo radili jedan veoma specifičan projekat – veliku instalaciju od kartona visoku skoro osam metara, rađenu po principima eco-friendly produkcije.
Pripremili smo tehničke crteže i pokazali kako bismo mi pristupili realizaciji takvog projekta. Oni su uvideli da znamo o čemu govorimo i da imamo jasan plan. To je za nas bilo pravo vatreno krštenje.
Kako je uopšte došlo do toga da jedna firma iz Beograda dobije priliku da radi na međunarodnom festivalu?
Mina: Istina da je to nesvakidašnje za naše podneblje. Konkretno, do saradnje sa Ondalindom je došlo uz pomoć prijatelja koji je radio festival Devet.
On je, inače, posetilac festivala poput „Berning men” (Burning Man) i raznih internacionalnih događaja, pa je putem svojih kontakata došao u vezu sa festivalom Ondalinda. Koliko mi znamo, oni su u tom trenutku želeli da izađu na evropsko tržište i izabrali su Crnu Goru kao destinaciju, jer im je to bilo interesantno za njihov koncept – festival je zatvorenog tipa.
Taj naš prijatelj je znao da mi već radimo neke scenografske elemente i pomislio da bismo potencijalno mogli da iznesemo takav projekat. U toj oblasti nema mnogo firmi koje mogu da realizuju nešto takvog obima, pa nas je pitao da li smo zainteresovani.
Mi smo tada ušli u proces analize svega što su oni ranije radili, pripremili tehničke crteže i predloge kako bismo pristupili projektu. Kada su predstavnici festivala došli u Beograd, organizovali smo sastanak i poveli ih u našu radionicu da vide da li je uopšte dovoljno velika za tako veliku produkciju.
Sada, znam da zvuči kao da je palo s Marsa, ali tako je zaista bilo.
Šta je, po vašem mišljenju, bilo presudno da vam ukažu poverenje?
Aleksandar: Na kraju je presudno bilo to što su nas upoznali. Kroz razgovore i način na koji smo im objašnjavali kako bismo realizovali projekat, stekli su sigurnost da smo sposobni da to zaista i izvedemo.
Nismo imali veliki portfolio festivalskih projekata koji bismo mogli da im pokažemo, jer je srpsko tržište u tom smislu prilično malo. Oni su mogli da se obrate na mnogo različitih adresa, ali im je odgovaralo to što su kod nas na jednom mestu mogli da dobiju kompletnu realizaciju.
Mi smo se maksimalno potrudili, i na kraju je sve bilo organizovano kako treba.
Šta je konkretno bio vaš zadatak na festivalu? Šta ste sve pravili za njih?
Mina: Festival traje tri do četiri dana i tokom svake večeri postoji druga tematska žurka sa di-džejom, na različitim lokacijama. Svaka od tih večeri ima svoju tematiku i ideju, pa se i scenografija potpuno menja.
Za naš deo produkcije tematske večeri bile su vile i zmajevi, vitezovi, kao i veče inspirisano venecijanskim balom pod maskama. Za svaku od tih tema pravili smo posebne scenografske elemente koji su postavljeni iza di-džej pulta. Ideja festivala je da publika ima snažan vizuelni doživljaj – da to ne bude samo video-bim iza izvođača, već da postoji umetnička instalacija koja stvara atmosferu.
Jedan od centralnih elemenata bio je vitez visine osam metara, velika instalacija koja je dominirala scenom iza di-džeja.
Aleksandar: Pored toga, pravili smo i zmajevo jaje sa krilima. To je bio prilično neobičan i kompleksan element. Unutar njega bila je integrisana elektronika: laseri, LED displeji koji su funkcionisali kao „oko”, tako da je instalacija imala i svetlosne efekte. To jaje bilo je visoko oko tri i po metra i težilo približno pola tone. Sama konstrukcija bila je veoma zahtevna.
Još uvek imamo u radionici deo te konstrukcije – doduše, u prilično izmenjenom stanju – i nadamo se da ćemo u budućnosti uspeti da joj damo novu funkciju – možda kao neku vrstu velike ljuljaške, jer je forma zaista zanimljiva.
Koliko je tehnički bilo zahtevno napraviti takvu instalaciju?
Aleksandar: Bio je to golem izazov. Nije bilo dovoljno samo napraviti skulpturu koja izgleda dobro – morali smo da osmislimo kako će sve funkcionisati iznutra.
Na primer, bilo je potrebno da čovek može da uđe u jaje, da postavi laser koji izlazi kroz konstrukciju, kao i LED displej. Taj displej je morao da bude postavljen pod uglom od 45 stepeni u odnosu na standardnu horizontalnu poziciju, kako bi efekat bio vizuelno zanimljiv. Uz to, sve je moralo da treperi i funkcioniše kao integrisani svetlosni sistem.
Istovremeno, morali smo da predvidimo skriveni ulaz – vrata kroz koja može da se uđe u instalaciju i izađe iz nje, ali da se spolja uopšte ne vidi da vrata postoje. Dakle, nije bila u pitanju samo forma, već čitav niz tehničkih rešenja koja su morala da budu pažljivo osmišljena.
To važi i za sve druge elemente koje pravimo, kako tada tako i danas. Uvek moramo da razmišljamo o mnogo više stvari nego što je samo izgled objekta. Svaki scenografski element mora da ima jasno definisan način održavanja i pristupa. Veoma je važno da se već u fazi dizajna razmišlja o tome kako će se instalacija sutra servisirati.
Trenutno radimo jedan projekat koji zahteva upravo takav pristup. Moramo da razmišljamo o više faktora: o vremenskim uslovima tokom cele godine, o materijalima i njihovom održavanju, o načinu montaže i demontaže na visini, ali i o ljudima koji će kasnije raditi sa tim elementom.
To znači da moramo da predvidimo pristup i za tehničare koji provlače struju kroz instalaciju, ali i za osoblje koje održava prostor. Čak i higijeničari moraju da imaju način da bezbedno očiste elemente.
Dakle, scenografski element ne možemo da napravimo samo onako kako je nama estetski zanimljivo, već postoji čitav niz zahteva koji moraju da se ispune.
U nekim slučajevima, u proces se uključuju i institucije, poput Zavoda za zaštitu spomenika, kada se instalacije postavljaju u istorijskim ili zaštićenim prostorima. Tada moramo tačno da znamo gde smemo da se kačimo, na koji način i šta je dozvoljeno, a šta nije. Na osnovu toga se ceo projekat dodatno prilagođava.
Šta se dešavalo nakon tog velikog festivalskog projekta?
Mina: Posle tog festivala pomislili smo da je to prekretnica i da će takvi projekti početi češće da dolaze. Međutim, ubrzo smo shvatili da su takve prilike zapravo prilično retke i da smo imali veliku sreću što smo dobili baš taj projekat.
Nakon toga smo počeli da radimo i renoviranja lokala, čiji vlasnici su želeli nešto specifičnije i drugačije. To su često detalji koji prostoru daju karakter. Na primer, lavabo u toaletu koji je izrađen kao poseban dizajnerski element, ili sto koji izgleda kao da je od mermera, iako zapravo nije pravi mermer već oslikana površina.
Prošla godina bila je prilično izazovna za mnoge u industriji događaja. Kako je to uticalo na vas?
Mina: Bila je i te kako problematična za nas. Praktično tokom prve polovine godine nismo imali gotovo nijedan upit za nove projekte, što je za firmu koja se bavi iventima i scenografijom zaista veliki udarac. Na površini nas je držala prodavnica opreme za zabave, putem koje smo prodavali parti dekoraciju i prateću opremu. Zahvaljujući toj radnji, uspeli smo nekako da preživimo taj period.
Tako smo izgurali do maja, ali tada smo bili već prilično iscrpljeni, jer su troškovi firme veliki i bez ozbiljnijih projekata je veoma teško opstati. U tom trenutku odlučili smo da počnemo intenzivnije da tražimo poslove van granica Srbije. Slali smo mejlove na sve strane. Bukvalno smo slali katalog i predstavljali se: „Ovo mi radimo, da li postoji neko ko bi želeo ovakvu vrstu projekta?” Odbijenica je bilo napretek.
I onda se desila situacija gotovo kao iz filma. U poslednjem mesecu, kada smo još mogli da izdržimo bez velikog projekta, javio nam se klijent iz Hrvatske sa jednom velikom produkcijom, i taj projekat nas je praktično spasio.
O kakvom projektu je reč?
Mina: Za Britiš amerikan tobako (British American Tobacco) radili smo instalaciju koja se sastojala od tri brodska kontejnera, koje smo pretvorili u tematske prostorije. Unutar kontejnera napravili smo posebne sobe, svaku sa svojim ambijentom.
Iznad cele instalacije nalazio se veliki astronaut, tj. figura koja je istovremeno izgledala kao astronaut i ronilac. To je, u stvari, deo njihovog vizuelnog identiteta, kao neka vrsta maskote.
Taj astronaut je bio ogroman – širok oko 20 metara – i bio je postavljen na konstrukciji iznad kontejnera. Na kraju je služio i kao scenografija za di-džeja, jer su se na toj instalaciji svakodnevno održavale žurke.
Aleksandar: Nakon toga, usledili su i drugi projekti od gorepomenutog klijenta. Jedan od zanimljivijih bili su promotivni štandovi povezani sa njihovom globalnom saradnjom sa timom Meklaren iz Formule 1. Na tim događajima smo pravili ambijent koji podseća na pit-stop u F1. Jedan od glavnih elemenata bila je velika guma formule koju smo napravili kao interaktivni rekvizit.
Učesnici su mogli da skidaju i vraćaju tu gumu, kao u pravom pit-stopu, dok je veliki tajmer merio vreme. Hostese su aktivirale tajmer, a učesnici su pokušavali da što brže zamene točak. Na osnovu vremena koje postignu, dobijali su nagrade.
Naposletku, gume smo napravili toliko realistično da su na jednom od narednih događaja – zbog nepažnje obezbeđenja – jednostavno nestale. Neko ih je tokom večeri odneo, tako da sada moramo da pravimo nove.
Mina: Taj projekat nam je otvorio vrata i ka drugim klijentima u Hrvatskoj. Danas tamo radimo prilično intenzivno – sarađujemo sa tri agencije i nekoliko puta godišnje putujemo na projekte. Između ostalog, radili smo i instalacije za Advent u Zagrebu, uključujući velike lampione postavljene na gradskom trgu. Reakcije su bile izuzetno dobre – čak su nam rekli da dugo nije bilo lepšeg ambijenta za taj događaj.
Na kraju se ispostavilo da je godina koja je počela vrlo neizvesno završena, u stvari, veoma uspešno.
Da li radite scenografije isključivo epskih razmera?
Aleksandar: Taman posla. Krajem prošle godine, recimo, radili smo jednu u marketu u razmeri 200:1. To je bio potpuno drugačiji izazov. U jednom trenutku smo imali problem kako da drvo visoko sedam metara smanjimo na svega tri centimetra. Na kraju smo uspeli da pronađemo rešenje. U firmi je praktično čitava ekipa devojaka pravila mala stabla – morali smo da napravimo oko pedeset komada.
I način na koji smo ih farbali i izrađivali bio je prilično specifičan. Takođe, nismo mogli da pronađemo automobile i kamione u toj razmeri, pa je jedan kolega sve modele tri-de štampao – i kamione i automobile.
Dok kod velikih scenografija naše elemente gledamo praktično kroz durbin, ovde smo ih pravili skoro pod mikroskopom. Naposletku, dobili smo čitav mali svet, koji je potom bio poslat na adresu u Dubaiju.
Da li klijentima nudite samo izradu njihovih ideja ili i kompletno osmišljavanje koncepta?
Mina: U najvećem broju slučajeva radimo sa marketinškim agencijama, koje već imaju jasno definisanu ideju i koncept. Tada je naš zadatak da osmislimo kako će se ta ideja tehnički realizovati i da je proizvedemo. Sa njima obično prolazimo kroz praktične stvari: da li je instalacija napolju ili unutra, koliko traje događaj, kakvi su vremenski uslovi, šta sve mora da se desi tokom događaja i slično.
No, sve češće dolazimo u situaciju da klijenti od nas traže i kreativno rešenje, kao što je renoviranje jednog kluba. Klijent je već imao nekoliko ponuda, ali nije bio potpuno zadovoljan, pa nam se obratio sa idejom da mi osmislimo novi izgled bine, uz postojeću konstrukciju.
Prošli smo nekoliko krugova ideja koje nisu bile dovoljno dobre, jer nam je bilo važno da sačuvamo duh mesta. Klub se nalazi u šumi i klijent voli da postoji neka priča i atmosfera koja povezuje prostor.
Zato smo razvili koncept u kojem se energija i vizuelni elementi provlače kroz šumu i kroz čitav prostor kluba. Na kraju smo došli do rešenja koje je klijenta potpuno oduševilo, i sada smo već bili i na terenu kako bismo proverili sve tehničke detalje.
Mi ne bežimo od dizajna, naprotiv. Ali, veoma nam je važno da razumemo klijenta. Neko voli moderan stil, neko želi nešto vrlo šareno i energično, a neko traži potpuno drugačiju estetiku. Naš posao je da se tome prilagodimo.
Na čemu trenutno radite?
Mina: Reč je o jednom specifičnom projektu za restoran. Radimo poseban poslužavnik za desert koji treba da bude vrlo atraktivan i instagramičan, odnosno da privuče pažnju na društvenim mrežama.
Klijent je želeo da desert dolazi u nečemu neobičnom, pa smo osmislili vulkan visine oko 30 centimetara. Na vrhu tog vulkana nalazi se činija sa desertom, a pri posluživanju se koristi suvi led, koji stvara efekat dima. Uz LED rasvetu, dim se preliva preko ivica i stvara vrlo dramatičan vizuelni efekat.
Ideja je da to postane atrakcija na društvenim mrežama i da tako privuče goste. Ovo je za sada prototip, da vidimo kako funkcioniše u praksi, a nadamo se da ćemo kasnije praviti čitavu seriju takvih vulkana.
Iako je to za nas manji projekat, svakom pristupamo sa istom pažnjom. Zaista nam je važno da svaki element izgleda vrhunski.
Kakav je plan i program studija Fanfare za dalje?
Mina: Napredovali smo i u smislu infrastrukture. Početkom ove godine preselili smo se u veću radionicu, jer su projekti počeli da rastu i potrebno nam je više prostora za rad.
Odmah nakon preseljenja dobili smo i projekat za jednu veliku kompaniju koja se bavi proizvodnjom bezalkoholnih pića, što nam je bio dodatni podstrek. Već sada deluje da će ova godina biti mnogo dinamičnija nego prethodna.
Za razliku od prošle godine, kada smo do poslednjeg trenutka čekali da vidimo šta će se desiti, sada već imamo projekte planirane praktično do proleća 2027. godine. To je za nas velika promena i ogroman uspeh, jer znači da imamo stabilnost i jasniju sliku budućeg rada.
Koliko vam prisustvo na internetu znači?
Mina: I te kako znači. U poslednje vreme smo radili optimizacije na sajtu i primetili smo da nam sve više klijenata dolazi upravo sa interneta, a ne samo putem preporuka ili poznanstava.
U nekoliko poslednjih projekata, klijenti su nas pronašli tako što su jednostavno pretraživali scenografiju u Beogradu, a naš sajt im je izašao među prvim rezultatima. Kada smo ih pitali kako su došli do nas, rekli su da su nas pronašli upravo tako – putem pretrage.
Zanimljivo je da nam trenutno više upita dolazi putem sajta nego sa društvenih mreža, iako su i društvene mreže veoma važne. Ljudi vole da vide proces izrade – kako nešto nastaje od početka do kraja. Često nam pišu i traže da objavljujemo još više sadržaja iz radionice i sa projekata.
Društvene mreže su nam pomogle i u zapošljavanju. Ljudi koji vide kako radimo često nam se sami jave i pitaju da li mogu da se priključe timu. Dešavalo se čak da se jave i sa idejom da dođu da volontiraju ili da provedu neko vreme u radionici kako bi naučili nešto novo.
U tom smislu, društvene mreže možda najrealnije prikazuju kako firma zaista funkcioniše.
Zašto ste se odlučili za .rs domen?
Aleksandar: Mi smo domaća firma i nekako nam je prirodno da imamo .rs domen. Smatrali smo da je korisno da se jasno vidi da smo iz Srbije.
Opet, način pretrage na internetu je toliko napredovao da verujemo da će nas ljudi pronaći i bez obzira na domen. Istini za volju, nemamo upita van Evrope, ali u regionu nas stranke prilično lako pronađu i stupe sa nama u kontakt.
