Ko je Tijana Živanović i čime se ona bavi?
Tijana Živanović: Obično me potpisuju kao dizajnerku nameštaja. Mada, meni je to malo netačno, jer nisam završila dizajn, niti bilo šta direktno u vezi s nameštajem. To je nešto što se s vremenom formiralo. Pre bih rekla da se bavim redizajnom starih stilskih komada nameštaja. To je najtačnije, jer od toga sam počela i to je ono što najviše volim da radim.
Zašto baš stilski nameštaj?
Tijana Živanović: Zato što ga osećam. Završila sam istoriju umetnosti i, naravno, nisam imala predstavu da ću se ovim baviti van nivoa hobija. Imala sam potrebu da izbacim iz sebe ono što osećam i da stvaram, a rad s nameštajem me je zaista ispunjavao. Naravno, nisam mogla da u beskraj pravim komade samo za sebe, pa sam počela da ih prodajem, a zaradu sam dalje ulagala u kupovinu novih komada i u rad na njima.
Inače, često me pitaju da li mi je teško da se rastanem od komada koje napravim. Moj odgovor je uvek – ne. Jer to za mene jeste neki ventil, izraz onoga što nosim iznutra, ali se emotivno ne vezujem za završeni proizvod. Uživam u procesu. I raduje me kad ode dalje, jer mi to omogućava da nastavim da stvaram.
Ima tu, naravno, i praktičnih razloga. Prostor u kome sada sedimo ne može da primi beskonačno mnogo komada, a nameštaj nije sitnica – nije nakit, pa da ga složim negde. S druge strane, još bitnije je to što moje ideje čekaju svoj trenutak, a on dolazi tek kad prethodni komadi odu.
Kako su izgledali vaši počeci?
Tijana Živanović: Ja sam devedesetih upisala istoriju umetnosti bez neke jasne ideje šta ću posle s tim. Intuitivno sam to izabrala, rukovodeći se time što volim tu oblast i što želim da budem okružena lepotom i njenim tokom kroz istoriju. Kada to kažem, mislim na svakodnevni susret s lepom arhitekturom, makar i kroz knjige – jer, podsećanja radi, tada interneta nije bilo, bar ne u ovom obliku.
Studiranje me je ispunjavalo. Dugo nisam radila ništa što je direktno u vezi s tim pozivom, sve do trenutka kada sam, za svoje potrebe, odlučila da preuredim stari stilski nameštaj koji sam imala. To se desilo pre više od 15 godina, sa grupom ljudi s kojima i danas radim. Osetila sam se jako lepo dok sam to radila. I to mi je bio znak da sam na pravom kursu.
Kad sam završila taj prvi komad, pomislila sam: „Bože, koliko je ovo lepo. Koliko uživam u ovome. Volela bih ovim da se bavim.” Naravno, tada nisam imala predstavu ni kako će to izgledati, ni kuda će me odvesti. U sve sam se upustila bez ikakvog biznis plana, vodeći se idejom: „Sve ću ja to nekako.”
Moj suprug, koji je ekonomista i koji je vrlo struktuiran, nije to mogao da razume. Za njega je bilo nezamislivo da neko započinje posao bez ikakvog plana. A ja ga zaista nisam imala. Na oglasima sam pronalazila ljude koji su prodavali stari nameštaj. Otišla bih, pogledala, kupila. Danas, kad se osvrnem, veliki deo tih stvari više ne bih uzela jer su bile u jako lošem stanju. Ali, tada mi je to bilo dovoljno – bilo je stilsko, činilo mi se da nešto može da se napravi od toga. I tako je krenulo.
Moja ekipa majstora, s kojom i danas radim, uzimala bi te komade, a ja bih im govorila šta želim da napravimo. Kako je Fejsbuk tada već bio u nekom zamahu, fotografisala sam urađeno i postavljala na stranicu. Prvo su me zapratili moji prijatelji, pa njihovi prijatelji... I već posle dva-tri meseca počeli su da stižu prvi upiti: „Koliko košta?”
I tako je to krenulo, kao neka američka priča: jednu stvar prodaš, pa kupiš dve, pa četiri... I zaista, sve se vrtelo oko Fejsbuka. Taj kanal mi je dugo, dugo bio glavni izvor prodaje. Nikada to nije bilo masovno – ni tada, ni danas – jer je posao specifičan. Ali, bila je to priča rađena srcem, s puno uloženog vremena, entuzijazma i vere.
Gde ste prolazili nadahnuće?
Tijana Živanović: Iskreno, ne verujem mnogo u inspiraciju. Smatram da je posao kreativnih ljudi da budu inspirisani – i mogu reći da sam radoholik. Osim što sam imala dar da to uklopim i uradim, zaista sam vredno i uporno radila. U početku nisam imala ideju kako da to dalje razvijam – samo sam želela da to nekako „popularizujem”. Moj put se razvijao malim koracima. Imala sam kratkoročne ciljeve koje sam ostvarivala, pa iz njih dobijala nove ideje i nove ciljeve.
Zanimljivo je da sam ovim počela da se bavim tek u tridesetim. I zaista mogu da kažem da sam krenula bukvalno iz gepeka – a stigla do najzanimljivije radnje u relativno kratkom vremenu. Kada kažem „iz gepeka”, to bukvalno i mislim – nosila sam materijale, uzorke bukova, tkanina i nekoliko kolekcija u prtljažniku automobila, i odlazila kod klijenata. Vadila bih ih iz kola, pokazivala u stanovima, pa čak i na ulici. Tako sam ljudima objašnjavala i opisivala svoj rad.
Kad sada pogledam unazad, imam utisak da su ljudi tada kupovali moju zaljubljenost u to što radim. Kupovali su atmosferu koju sam nosila sa sobom.
Nameštaj sam prevozila isto tako – u gepeku, uz pozajmljivanje kombija za veće komade. Majstori bi pomagali da se sve to dostavi: fotelje, dvosedi, veći komadi. Sve je to prolazilo kroz tu jednu entuzijastičnu „uradi sam” fazu.
I ta priča, iako danas u drugačijoj dimenziji, još uvek živi.
Kad je došao trenutak da otvorite sopstveni kutak?
Tijana Živanović: Nakon te „gepek faze”, moj put se nastavio malim, ali odlučnim koracima. Nisu ti koraci padali s neba – ja sam im išla u susret. U nekom trenutku postalo je jasno da mi je potreban magacin, jer sam počela da kupujem sve više nameštaja. Kako mi je to postajalo sve veći fokus, tako je i mene sve više toga nalazilo.
Sela sam u kola i bukvalno se vozila kroz kraj u kojem sam zamislila da bi bilo idealno da imam prostor: da je blizu kuće, lako pristupačan... Gledala sam lokale, zaustavljala se, pitala prolaznike, razgovarala s ljudima. I tako sam naišla na jedan oglas – bio je zalepljen na staklo nekog lokalčića. Pisalo je da je prostor na prodaju.
Pozvala sam broj i rekli su mi da je lokal na prodaju. Objasnila sam da nisam u mogućnosti da kupujem, ali da bih želela da ga iznajmim. I pristali su. Tako je počelo – prvi magacin, ali i prvo moje stalno mesto. Iako je primarno bio magacinski prostor, ljudi su počeli da dolaze. Shvatila sam da oni koji vole ovu vrstu nameštaja žele da ga vide i „pre” i „posle”.
Kako je broj posetilaca rastao, uredila sam taj prostor malo drugačije – stavila sam tapete, unela svoj mali radni sto iz Ikee. Taj prvi prostor imao je samo 20 kvadrata. Ubrzo mi se pojavila prilika da iznajmim i lokal pored, iste kvadrature. Iskoristila sam to. U jedan sam prebacila nameštaj, a drugi sam uredila kao mali prodajni prostor – zapravo, jedini prodajni prostor koji sam tada imala. LJudi su dolazili, birali, gledali... I sve je to uzelo svog maha.
Kako je Imaginarium dobio svoj prostor?
Tijana Živanović: U tom trenutku još uvek nisam imala lokal koji bi bio naročito vidljiv, koji bi privlačio pažnju prolaznika i navodio ih da uđu. Sve je funkcionisalo pomalo zatvoreno, više kao magacin koji su posećivali oni koji su već znali za mene. A onda sam počela da osećam da i moj posao i ono što je postajalo Imaginarium, u smislu brenda, prerastaju taj okvir.
Ponovo sam sela u kola i krenula da tražim – ovog puta pravi lokal, prostor za radnju. I, kako često kažem, kad nešto dovoljno jasno zamisliš, ceo svemir se potrudi da ti to omogući. Došla sam do Dorćola i ušla u tadašnji Beogradski market da se raspitam da li neko u okolini izdaje neki prostor. Ponudili su mi sopstveni, koji je imao oko 200 kvadrata.
To mi je tada bilo jako mnogo. Nisam imala dovoljno nameštaja da ga popunim, a finansijski se nije isplatilo da uzmem celu površinu. Pitala sam da li bi mogli da ga podele – da uzmem polovinu. Dobila sam potvrdan odgovor i tako je nastala prva radnja Imaginarium, upravo tu na Dorćolu.
To je bio važan trenutak – mesto gde je sve počelo da poprima ozbiljniji oblik. Prostor je radio svakodnevno, ljudi su dolazili, znalo se za nas. Brend je zaista počeo da živi i kao fizičko mesto.
Kada mi je istekao ugovor za taj prostor na Dorćolu, pronašla sam novu lokaciju – bližu mojoj kući, mirniju, ušuškaniju. Poželela sam da novi prostor ostane u duhu Imaginariuma, ali da ga tematski malo transformišem. Da unesem novu dimenziju, novu priču – ali da se zadrži ona nit prepoznatljivosti. Tako sam se skrasila ovde na Vračaru, u Sredačkoj 10.
Gde više vremena provodite – u radnji ili radionici?
Tijana Živanović: Znate kako, lokal funkcioniše po principu zakazivanja poseta, što meni savršeno odgovara. Ja sam po prirodi vrlo vetropirasta – stalno sam u potrazi za novim materijalima, trakama, idejama. Mnogo putujem, istražujem, tragam. I više volim da budem u radionici nego u radnji – da budem deo procesa, da pomognem, da stvorim.
Radionica je za mene mesto kreativnog naleta. To je prostor u kome se stvara. Ja sam možda jedna od retkih osoba koja obožava majstore – jer su oni suštinski deo procesa. Ja sam neko ko istinski uživa u samom putu. Kada stignem na cilj, mogu odmah da prodam to što je stvoreno i da krenem dalje. Cilj mi sam po sebi ne znači mnogo. Ja sam osoba procesa.
Kako dolazite do komada nameštaja za redizajn?
Tijana Živanović: Kao što rekoh, u početku sam komade pronalazila obilazeći buvljake, prateći domaće i strane oglase, sajtove... A sada, posle toliko godina rada, ljudi mi sami šalju ponude – oni koji se bave otkupom starog nameštaja, redovno mi javljaju šta imaju. I, naravno, kad mi se nešto svidi – ja kupim. Tako su mi se s vremenom napunili magacini – trenutno ih imam dva-tri, puna do vrha. Tu su komadi koji čekaju svoj red, i desi se da neki od njih čekaju od pet do šest godina, ponekad i više.
Na primer, sada radim jednu rekamije sofu koju sam kupila još pre sedam-osam godina, u jednom saloncu na Dorćolu koji su ljudi napuštali. Znala sam odmah da ima potencijal – i stavila ga na čekanje. Evo, tek sad, nakon svih tih godina, došao je na red.
Šta sve danas Imaginarium nudi?
Tijana Živanović: Iako sebe najtačnije opisujem kao nekoga ko se bavi redizajnom stilskih komada, čini mi se da je Imaginarium postao naročito prepoznatljiv po beržerama, ali i specifičnim tabureima koje pravim. Oni su potpuno „šašavi”, u raznim dezenima, bojama, oblicima, s ručno oslikanim drvenim nogicama. Napravila sam ih na stotine i nijedan nije isti.
LJudi me često pitaju: „Zašto ne napraviš neku seriju? Zašto to malo ne omasoviš?” Moj odgovor je jednostavan – time bi se izgubila autentičnost. To bi postalo industrijski proizvod, a ovo nije to. Osim toga, ljudi koji rade na tim komadima su vrhunske zanatlije, a takvih je danas jako malo. Oni imaju samo dve ruke i 24 sata – i zato to nikada ne može biti masovno. U toj unikatnosti upravo i leži njihova vrednost.
Takođe, radim i uslužni redizajn stilskih komada nameštaja koje klijenti sami donesu. Naglašavam – stilskih, jer je to vrsta nameštaja s kojom ja umem, koju volim, i koja kroz svoju istoriju i formu daje pravac u radu. Savremeniji komadi, iskreno, nisu za mene. Stilski komadi zahtevaju više pažnje. Prvo – tu je drvo. Biramo zajedno hoće li patinu, kakvu završnu obradu, koji tip laka... Zatim unutrašnjost – najčešće su to federi, što znači da mora da radi neko ko zna da radi s federima ili sa žičanim jezgrom. Onda dolazimo do materijala – šta ide uz koji stil, koji mebl se uklapa i kako.
Kako ste došli do svojih majstora?
Tijana Živanović: Sve je išlo lančano. Na početku sam imala nekoliko svojih komada, i jedna žena mi je preporučila stolarsku radionicu. Odatle su me uputili na tapetara, pa tapetar na modelara. U međuvremenu sam se povezala sa ženom koja šije jastuke, zavese... I tako se polako stvorio ceo tim. Nisam, naravno, sedela i čekala – išla sam svemu tome u susret.
Verujem u intuiciju, ali, takođe, verujem da moraš nešto i sam da uradiš. Neće svemir baš sve odraditi za tebe. Sve se to gradi postepeno – malim koracima do velikih stvari.
Ko su vaši klijenti i da li sarađujete s arhitektama?
Tijana Živanović: Već 15 godina radim isključivo s krajnjim korisnicima. Moji klijenti su oni ljudi koji vole toplinu doma, ušuškanost, boje, duh starih vremena. Što se tiče arhitekata, nikad nisam imala saradnju s njima. Mi živimo u vremenu uniformisanosti. LJudi se plaše da odstupe, da budu drugačiji, da iskoče. Boje se da će pogrešiti. Nemaju vremena da zastanu i da osete šta je za njih. Umesto toga, često se prepuštaju tuđem ukusu.
Jedan slučaj to savršeno ilustruje. Naime, žena je oduševljeno došla i naručila jedan toaletni sto. Zamolila me da joj ga sutra isporučimo. I ja, puna entuzijazma, te večeri zovem ljude da ga rasklope i upakuju. Sutradan me zove i kaže da odustaje od narudžbine. S obzirom na to da je dan ranije bila oduševljena, pitala sam je šta je razlog iznenadne promene. Poručila mi je da joj interijerista ne dozvoljava da ga kupi i da, pošto ga mnogo plaća, mora i da ga posluša.
Mislim da to sve govori.
Da li postoji mogućnost da klijent izabere još „nebrušen” komad nameštaja iz vašeg magacina i naruči redizajn?
Tijana Živanović: Da, ali nerado to činim. Zašto? Jer sam kroz godine rada shvatila da većina ljudi teško može da vizualizuje kako će nešto izgledati kada se završi. Kada vide stari, oštećeni komad, često nemaju poverenje da to može da postane nešto lepo. Naravno, veruju oni meni, jer iza mene stoji veliki broj primera, ali nije lako doneti odluku kad pred sobom imaš fotelju bez noge, izgrebanu, iskrivljenu, koju ni sam više ne možeš da zamisliš kao deo svog doma.
Nekada im je potrebno više od vere – treba im slika. A kada je nema, teško se odlučuju da investiraju novac i ideju u nešto što ne mogu da zamisle. Zato tu opciju nudim samo kada je klijent siguran da mi veruje do kraja i da je spreman na proces.
Koliko vam društvene mreže i sajt znače u poslovanju?
Tijana Živanović: Dovoljno je reći da su Instagram, Fejsbuk i sajt moji najveći izlozi. Tu zainteresovane stranke mogu videti čime se ja bavim i kako to izgleda na slikama, jer, kao što već pomenuh, neretko je ljudima teško da vizualizuju stvari, što je krajnje normalno.
Zašto se odabrali .rs domen za svoj sajt?
Tijana Živanović: Prilikom izbora domena ponuđeno mi je više opcija, a ja sam izabrala .rs, jer su moji kupci uglavnom u Srbiji. Istovremeno, pomislila sam da sajt uvek može da bude dvojezičan, ali .rs domen je, po meni, lepa poruka – i za domaće i za strane posetioce.
Strancima on jasno govori – ovo je priča iz Srbije. I to mi je važno. Mogla sam da uzmem .com domen, ali to bi mi delovalo apstraktno, preširoko. Moj Imaginarium bi u tom velikom globalnom prostranstvu možda postao sitan i nevidljiv. Ovako, sa .rs domenom, njegova autentičnost i lokalni identitet dobijaju dodatnu snagu. I to je ono na šta sam ponosna – što je ovo jedan srpski brend, koji to ne skriva, već ističe.
Kakvi su vam planovi za dalje?
Tijana Živanović: To mi je verovatno najteže pitanje. Oni su uvek više u smislu proširenja asortimana nego nekih konkretnih biznis ciljeva. Primera radi, nedavno mi je klijentkinja postavila jedno jednostavno pitanje: „Da li pravite lustere?” Rekla sam „ne”, a već sledećeg dana počela sam da razmišljam kako da napravim jedan. Jer to je uvek tako – jedna iskra, pa nova ideja.
Već nekoliko meseci unazad pravim lampe, koje su same po sebi prilično neobične. Lusterima se, do sada, nisam bavila. Imala sam u radnji nekoliko lepih modela iz uvoza, koji se stilski uklapaju uz moj nameštaj i koje klijenti obožavaju. Ali, poželela sam da i to bude nešto što je moje.
I tako sam počela da radim i lustere – naravno, po narudžbini, jer i oni su specifični, drugačiji. Prvi još nisam ni završila – a već je prodat. To je za mene potvrda da i taj pravac ima smisla.
