Kako ste dospeli u posao krojenja odela?
Ideja se pojavila jer se moji bave tekstilom, a otac je u jednom trenutku počeo da radi uslužno odela kod jednog čoveka u Kragujevcu. Iako sam po struci ajtijevac, radio sam kao developer pet godina, nakon dve godine tog rada, počeo sam pomalo da se interesujem za ovaj posao.
Zamisao se javila 2019. godine, realizacija je započeta 2021. godine, a od 1. januara 2023. krojenje radim kao full-time posao. Radio sam paralelno i kao programer i kao krojač, dok u jednom trenutku nisam odlučio da napustim IT sektor i posvetim se samo krojenju.
Zašto ste odlučili da napustite posao programera?
Iako je posao programera dobro plaćen i ima perspektivu, u meni je oduvek postojala strast prema muškoj eleganciji. Moj otac i porodično okruženje bavili su se tekstilom, imao je proizvodnju džempera sa tridesetak zaposlenih, tako da sam praktično odrastao uz tu priču.
Drugi razlog je što sam osetio da imam previše energije za rad u korporaciji. Davao sam se maksimalno i tamo, ali moraš da čekaš da te neko prepozna. Ovde, u privatnom poslu, koliko si sposoban – to ti je limit. Sam odlučuješ koliko daleko ćeš da ideš. Dosta radim, čak i vikendom razmišljam o poslu, ali me to ne opterećuje kao korporativni ambijent.
Zapravo, rad u korporaciji me je više zamarao. Često se u takvim sistemima osećaš kao broj – bez obzira na to koliko se trudiš, teško je da tvoje zalaganje dođe do izražaja. U privatnom biznisu, svaki trud se vidi odmah i donosi konkretne rezultate. Iako jeste naporno, daleko više me ispunjava jer tačno znam zašto radim i šta će biti rezultat mog truda.
Kakav je bio vaš put ka učenju i usavršavanju u ovom zanatu?
Imao sam mnogo sreće da odmah naiđem na ljude od kojih sam mnogo naučio. Moj dobar prijatelj je bivši tehnički direktor „Kluza”, i on mi je preneo svoj know-how. Uz njega, mnogo mi je pomogao i modelar koji je završio školu u Mariboru, prestižnu jugoslovensku školu. Zahvaljujući njima, brzo sam došao do znanja koje može da se širi u nedogled.
Naš pristup je made to measure – prilagođavanje postojećih krojeva merama klijenta. To se razlikuje od bespoke metode, u kojoj se konstrukcija odela pravi od nule, u potpunosti po meri i uglavnom kroz ručni rad. Kod bespoke modela odelo se prvo sastavlja kao proba – bez konačnog šivenja – i tek kada se sve isproba i definiše, finalizuje se.
Mi zapravo spajamo tradicionalni i industrijski pristup. Na primer, pantalone radimo po bespoke principu – konstrukcija se pravi od nule, dok kod sakoa još uvek koristimo šablone.
U planu mi je da u budućnosti odem na stručno usavršavanje, najverovatnije u Italiju ili London, u neku od prestižnih krojačkih kuća koje ujedno imaju i akademije. Cilj mi je da dodatno unapredim svoje znanje, kako bih lakše rešavao izazove koje danas imam.
Koji su najveći izazovi u ovom poslu?
Najveći izazovi su u prilagođavanju odela različitim telesnim konstitucijama. Ne postoji univerzalna formula – iskustvo i praksa određuju kako će sako stajati na čoveku. Postoje različite posture kod ljudi: povijene, vojničke, opuštene. Bitan je tzv. vertikalni balans – na primer, neko ko je prav, njemu trebaju kraća leđa, a neko povijen mora da ima duža leđa, kraću prednjicu. To je znanje koje se stiče vremenom.
Jedan od izazova je i razumevanje psihologije klijenta. Neko želi eleganciju, neko konfor, neko želi da izgleda vitkije, a neko da istakne ramena. Krojač mora da bude i psiholog – da prepozna šta klijent zapravo želi, i da to uklopi sa onim što je fizički moguće na njegovom telu.
Takođe, ljudsko telo nije simetrično, i mora se pažljivo analizirati sve: ramena, karlica, visina, položaj ruku. Sve to utiče na kako će sako stajati. Imamo situacije kada neko ima kockasta ramena, neko spuštena, neko povijena leđa, neko karlicu nagnutu napred. Svaka od tih osobina traži drugačiji pristup konstrukciji.
Tehnički deo je izazovan. Ja sam prevalio ogroman put i pregršt toga naučio za ove dve i po godine, ali ima još štošta da se savlada. Katkad imam utisak da sam samo zagrebao površinu.
Da li ste imali podršku najbližih?
Jesam. Imao sam veliku podršku, pre svega od roditelja. I to je zaista mnogo značilo, naročito u tim prvim koracima kada je sve bilo neizvesno. Da budem iskren, za nekoga ko želi da se bavi ovim poslom ozbiljno, najvažnije je pre svega znanje. Ali, odmah zatim – i konkretna podrška. Meni su, recimo, roditelji finansijski pomogli da nabavim prve mašine, što je bila ključna stvar u tom trenutku.
Podrška nije bila samo u novcu, već i u znanju. Pomogli su mi da shvatim koje su mi mašine zaista potrebne, kako treba da organizujem radionicu, kako da postavim temelje. Otac je mogao da mi pomogne do određene tačke, ali kada je došlo do konkretnih pitanja – kako treba da izgleda odelo, kako se ono konstruiše, šta se koriguje, kako se pomera linija i slično – tu sam imao sreću da naiđem, kao što rekoh, na dva čoveka koja su mi zaista značila.
Koliko Vam je pomoglo programersko iskustvo?
Programerski um mi pomaže u preciznosti. Volim tačnost. U ovom poslu milimetri prave razliku. Na primer, rukav mora da ima tačan odnos viška tkanine – 3,5 cm više od orukavlja. Ako se ušije pet milimetara niže ili više, to se vidi i pravi razliku. Programiranje me je naučilo da ništa ne može da se prepusti slučaju – ako kod nije precizan, baguje. Tako je i sa šivenjem.
U programiranju svaka greška izazove bag. U krojenju – pogrešan nagib rukava ili nepravilno urađena kragna može da upropasti ceo sako. Kod oba posla važno je analizirati problem i rešiti ga kroz logiku. Zbog toga verujem da mi je programerski način razmišljanja dao dodatnu prednost u ovom zanatu.
Koliko Vam je trebalo da izgradite tim i dođete do stabilne organizacije posla?
Situacija je u početku bila nešto drugačija nego što možda deluje danas. Nisam krenuo sam – zapravo, počeo sam sa dve koleginice. Jedna je šila pantalone, druga sakoe. Bilo je to vreme kada sam još radio paralelno i IT posao, a ovo razvijao u hodu. Testirali smo, pokušavali, improvizovali. Ja sam tada bio u Beogradu, a šivenje sakoa odvijalo se u Kraljevu. Koleginica bi poslala sako autobusom, mi bismo ga ovde preuzimali, radili probe, korigovali šta treba.
Tako smo funkcionisali otprilike godinu dana. Onda je došao trenutak kada sam dobio dete i odlučio da presečem – ili ćemo ovo ozbiljno, ili nikako. Posle nekoliko meseci rada u tom režimu, imao sam sreću da pronađem još jednu koleginicu, kao i čoveka modelara, koji mi je znatno ubrzao ceo razvoj. U tom trenutku nas je bilo četvoro i već je bilo moguće šiti više odela, raditi ozbiljnije planiranje i organizaciju.
Nažalost, onda se modelar razboleo i više nije mogao da radi. Kada je prestao da radi, morao sam da preuzmem sve obaveze koje smo prethodno dogovorili – i to bez potpune sigurnosti u sopstveno znanje. To su bile teške situacije. Već sam prodao uslugu, klijent očekuje rezultat, a ti nisi siguran da to možeš da isporučiš.
Svaka proba bila je stresna. Ipak, sve je prošlo dosta dobro. Za taj početnički nivo sam bio veoma zadovoljan, iako to danas ne bih prihvatio kao zadovoljavajuće. Danas smo se drastično pomerili – u smislu stajanja odela, detalja, završne obrade. Sada više ništa ne može da promakne. Vidimo sve. Samo je pitanje – znamo li odmah kako da rešimo. Još uvek ima nepoznanica, naravno.
Sećate li se svog prvog klijenta?
Naravno. Prvo odelo sam šio za sebe, zatim za prijatelje – ljude standardnih konstitucija, kako bismo testirali osnovne krojeve. Prva komercijalna odela bila su za prijatelje prijatelja. I tako je to krenulo. Kada se izađe iz tog kruga, posao počinje da se širi prirodnim putem – preporukom.
Prema mojoj proceni, trebalo je sašiti oko 50 odela dok posao nije počeo sam da se razvija. Kroz rad sam sve više shvatao da se ljudi globalno sve više okreću principu slow fashionu i unikatnim komadima. Masovna industrija je prezasićena, i ljudi ponovo počinju da cene zanat, kvalitet i personalizaciju.
Kako izgleda proces izrade odela?
Proces izrade odela započinje konsultacijom sa klijentom. LJudi dolaze, upoznaju se s ponudom materijala, razgovaramo o modelu koji žele – da li preferiraju klasičan, sportski, kežual, dvoredni, jednoredni sako, oblik revera, tip džepova i druge detalje. Zatim uzimamo mere, dogovaramo rokove i probu.
Kada radimo made to measure, sve kreće od postojećih konstrukcija. Klijent proba jednu od njih, ja ga fotografišem, a kad krenem da krojim – analiziram. Posebno leđa. Leđa su baza. Kada uočim šta treba korigovati na njima, prelazim na prednji deo, tzv. kajzer, koji povezuje leđa i prednju stranu.
Potom nastavljam na prednjicu: da li treba da se skrati, da li treba da se smanji kragna, ali ne u smislu same dužine, već kako će sako da stoji. Na primer, neko bez izraženih grudi često ima višak materijala ispod kragne, i da biste to eliminisali, morate skratiti prednji deo sakoa odozgo. To je sve deo tzv. vertikalnog balansa.
Kod standardne konstitucije, najčešće radimo jednu probu. U toj fazi klijent već može da vidi kako će odelo izgledati, a mi zapažamo sve korekcije koje su potrebne. Nakon toga ili ide isporuka ili još jedna korektivna proba.
Kod zahtevnijih figura – osoba koje su krupnije, sa asimetrijama, posebnim držanjem tela – krećemo od nule, pristupamo bespoke metodologiji. Tada je prva ozbiljna faza tzv. teška proba – to je trenutak kada sako još uvek nema postavu, revere, ni sve detalje, ali konstrukcija je prisutna i mi na osnovu toga analiziramo fit.
U ovoj fazi rukave fircamo ručno, kao i kragnu. Nakon što sve to prođe i potvrdi se forma, prelazimo na mašinski rad. Taj pristup koriste i u bespoke krojenju – sve se ručno radi dok se ne dosegne savršenstvo. Tek kada je forma idealna, pristupa se završnoj obradi na mašini, kako bi odelo bilo trajno i postojano.
Za kraj, svaki klijent ima svoj lični šablon. Ako se vrati, znamo tačno šta i kako. Naravno, pod uslovom da je telo ostalo nepromenjeno – jer i najmanje promene u meri znače veliku razliku u konstrukciji.
Da li savetujete klijente po pitanju izbora kroja i materijala?
Apsolutno. Naravno, ima klijenata koji su već nosili desetine odela i znaju svaki detalj – oni već ulaze sa jasnom idejom; a ima i onih koji se tek upoznaju sa ovakvim pristupom, pa im pojasnimo šta, zašto i kako.
Dešava se da ne razumeju zašto odelo po meri toliko košta, ali kada objasnite procese, materijale, nivo personalizacije – sve postaje jasnije. Jednostavno, konfencijske stvari nikad ne mogu da stoje kao one ručno krojene po meri.
Da li radite sa materijalima koje donesu klijenti?
Ranije smo radili i sa tuđim materijalima, ali se to nije pokazalo kao najbolje rešenje. Neretko su to materijali koji nisu pogodni za krojenje – lošeg su kvaliteta, skupljaju se, menjaju dimenzije nakon čišćenja, nemaju potrebnu čvrstoću. To komplikuje ceo proces i može da ugrozi krajnji rezultat. Zato danas radimo isključivo sa našim materijalima.
Imamo izuzetno bogatu ponudu tkanina – 99% su iz Italije, deo je iz Engleske. Sarađujemo sa prestižnim kućama poput Drago (Drago), Frateli Talija di Delfino (Fratelli Tallia di Delfino), Karne (Carnet), a uskoro stiže i katalog Loro pijana (Loro Piana). To su vrhunske tkanine koje su stabilne, postojane i daju najbolji rezultat.
Klijent na licu mesta bira materijal iz kataloga, a zatim se naručuje tkanina i kreće proces izrade.
Možete li nam reći nešto više o samim materijalima koje koristite?
Naravno. Vuna je osnovni i najvažniji materijal za muška odela. Najkvalitetnije varijante dolaze u blendovima – vuna sa kašmirom, svilom ili lanom. Leti se koriste, recimo, vuna, svila i lan, dok se zimi koristi vuna sa kašmirom, ili 100% kašmir, što je najluksuznija opcija.
Vuna može biti i virgin wool – to je vuna od prve šišane ovce i spada u najnežnije, najkvalitetnije varijante. Iz nje se, kroz selekciju, izdvajaju vlakna različite finoće koja se označavaju oznakom S – od 110s, 120s, 130s, pa sve do 220s. Sve preko 130s spada već u luksuz. Na primer, 180s je tanje od ljudske vlasi i daje izuzetno nežne, elegantne tkanine.
Tkanje je jednako važno. Letnje tkanine, iako imaju veću gramažu, često imaju labaviju strukturu pa „dišu” bolje. Ima i tzv. traveler odela – tkanine koje se ne gužvaju, vodootporne su, izdržljive, odlične za svakodnevno nošenje.
Osim odela, šta Knap još ima u ponudi?
Ideja je da klijenti kod nas mogu da dobiju sve što im je potrebno za kompletnu odevnu kombinaciju – od glave do pete, ali i da proširenjem ponude omogućimo ravnomerniji rad tokom cele godine.
Zimi se najviše traže kaputi – kvalitetni, elegantni, sa savršenim krojem. Problem je što ih je teško pronaći u maloprodaji. Modeli su često zastareli, materijali neadekvatni, a pristajanje upitno. Naš cilj je da ponudimo kapute koji izgledaju kao oni iz Milana – moderni, dobro krojeni, izrađeni od vrhunskih materijala poput kašmira.
Leti se fokus pomera ka šortsevima, laganim sakoima i pantalonama od lana. Radimo i elegantne bermude, jer i za njih postoji potražnja među klijentima koji drže do stila čak i u neformalnijim prilikama. Poseban akcenat stavljamo na kežual pantalone koje se mogu nositi svakodnevno – napravljene od kepera ili pamuka, ali sa istom pažnjom kao i klasične pantalone iz odela.
Košulje su sledeći logičan korak. Postoji ozbiljna potražnja za kvalitetnim košuljama po meri i već radimo na razvoju tog dela proizvodnje. Kada je reč o aksesoarima, sarađujemo sa malim radionicama koje izrađuju kravate i maramice – ne industrijski, već po tradicionalnim šablonima.
Cilj je da svaki klijent, kada zakorači kod nas, može da izađe potpuno odeven – u odelo, košulju, kaput, sa svim detaljima koji upotpunjuju izgled. Želimo da postanemo referentna tačka za mušku eleganciju u Beogradu, ali i šire.
Kada ste pokrenuli sajt i koliko vam on znači?
Sajt sam podigao početkom 2023. godine. U početku sam sâm krenuo da ga radim – kao neko iz IT sveta, odradio sam dobar deo posla. Međutim, kako je posla bilo sve više, morao sam da se posvetim šnajderskom poslu. Na kraju je moj kum, koji je dizajner, preuzeo sajt. On je uradio i logo i celu vizuelnu priču.
Trenutno je sajt informativne prirode, ali želja mi je da napravim onlajn konfigurator odela. To bi pomoglo ljudima da vizualizuju svoje ideje, jer većini je teško da iz par odabranih detalja zamisle krajnji izgled. Druga stvar je transparentnost cene.
Zašto ste odabrali .rs domen?
Odabrao sam .rs jer se obraćamo pre svega lokalnom tržištu. Nije mi bilo logično da idemo na .com. Takođe, volim svoju zemlju, ja sam patriota. Smatram da nema potrebe da stvaramo iluziju neke italijanske priče – brend se zove Knap, domaći je, i hoću da to bude jasno.
Kakvi su planovi za budućnost?
Planovi su višeslojni. Prvo, želim da dodatno unapredim kvalitet i standardizujem svaki korak izrade. Ne planiram da širim broj salona jer bi to kompromitovalo kvalitet. Umesto toga, želimo da podignemo ekskluzivnost – da radimo skuplja odela, ali sa još višim nivoom obrade. Kvalitet pre kvantiteta.
Takođe, razmišljam o trunk show modelu rada – da kao „putujući krojač” odlazim u gradove u regionu poput Banje Luke, Zagreba, pa možda i LJubljane. To bi omogućilo klijentima van Beograda da nas upoznaju bez potrebe da dolaze kod nas.
