Фанфаре: Студио за израду спектакуларне сценографије
Фанфаре је београдски студио који се бави израдом упечатљивих сценографија, инсталација и визуелних решења за догађаје и фестивале. На челу се налазе отац и ћерка, Александар и Мина Николић, који скупа са вичним тимом развијају ову креативну причу. Оно што је почело као рад са штампом и промотивним материјалима временом је прерасло у студио данас познат по својим креацијама у којима спајају машту, дизајн и продукцију.
Чиме се бави студио Фанфаре и кад је све почело?
Александар: Наша прича почиње још давне 1997. године. У самом старту бавили смо се штампом и промотивним материјалима који су били углавном балони. То је био наш почетни балон из ког је фирма заправо кренула да расте. Временом смо се развијали и ширили делатност, па данас радимо различите сценске елементе, поставке и продукцију за догађаје.
Мина: Пре отприлике три године дошли смо до тачке када смо схватили да бисмо, у ствари, много више волели да се бавимо израдом већих сценских елемената и сценографије. У том периоду нам се поклопило неколико ствари. У тиму имамо мог оца Гашу, који је изузетно креативан, а окупили смо и екипу људи који су практично „мултипрактик”. Тада смо почели да озбиљније размишљамо у том правцу.
У једном тренутку Гаша је рекао како је одувек сањао да направи кућицу, али наопако. Како у фирми имамо и коуча који ради са нама на развоју идеја и правца пословања, оберучке смо прихватили идеју и запловили у ове воде.
Како је изгледао тај тренутак преласка на веће и комплексније пројекте?
Мина: Направили смо нешто што смо звали „каталог снова”. То је буквално био каталог састављен од Пинтерест фотографија и различитих визуелних инспирација. Са тим каталогом смо почели да одлазимо на састанке и говоримо:„Ово су ствари које бисмо волели да правимо, и ми то заиста можемо да изведемо.”
До тада смо већ имали радионицу и радили неке мање пројекте, али нисмо имали много прилике да се упустимо у велике сценографске инсталације. Но, управо на тај начин почели су да нам долазе дивни људи и клијенти који су нам веровали довољно да нам дају шансу.
Те веће ствари су се, заправо, десиле готово преко ноћи. То је нешто што се ретко дешава, и многи су нам рекли да такав развој није баш уобичајен. Ми смо, у међувремену, упознавали људе из ивент индустрије, обилазили маркетиншке агенције и полако добијали прилике. Мало-по мало, пројекти су постајали све већи.
Који пројекат вам је отворио врата за озбиљније сценографске продукције?
Мина: Мислим да нам је највећа врата отворио мексички фестивал Ондалинда. За њих смо радили један веома специфичан пројекат – велику инсталацију од картона високу скоро осам метара, рађену по принципима eco-friendly продукције.
Припремили смо техничке цртеже и показали како бисмо ми приступили реализацији таквог пројекта. Они су увидели да знамо о чему говоримо и да имамо јасан план. То је за нас било право ватрено крштење.
Како је уопште дошло до тога да једна фирма из Београда добије прилику да ради на међународном фестивалу?
Мина: Истина да је то несвакидашње за наше поднебље. Конкретно, до сарадње са Ондалиндом је дошло уз помоћ пријатеља који је радио фестивал Девет.
Он је, иначе, посетилац фестивала попут „Бернинг мен” (Burning Man) и разних интернационалних догађаја, па је путем својих контаката дошао у везу са фестивалом Ондалинда. Колико ми знамо, они су у том тренутку желели да изађу на европско тржиште и изабрали су Црну Гору као дестинацију, јер им је то било интересантно за њихов концепт – фестивал је затвореног типа.
Тај наш пријатељ је знао да ми већ радимо неке сценографске елементе и помислио да бисмо потенцијално могли да изнесемо такав пројекат. У тој области нема много фирми које могу да реализују нешто таквог обима, па нас је питао да ли смо заинтересовани.
Ми смо тада ушли у процес анализе свега што су они раније радили, припремили техничке цртеже и предлоге како бисмо приступили пројекту. Када су представници фестивала дошли у Београд, организовали смо састанак и повели их у нашу радионицу да виде да ли је уопште довољно велика за тако велику продукцију.
Сада, знам да звучи као да је пало с Марса, али тако је заиста било.
Шта је, по вашем мишљењу, било пресудно да вам укажу поверење?
Александар: На крају је пресудно било то што су нас упознали. Кроз разговоре и начин на који смо им објашњавали како бисмо реализовали пројекат, стекли су сигурност да смо способни да то заиста и изведемо.
Нисмо имали велики портфолио фестивалских пројеката који бисмо могли да им покажемо, јер је српско тржиште у том смислу прилично мало. Они су могли да се обрате на много различитих адреса, али им је одговарало то што су код нас на једном месту могли да добију комплетну реализацију.
Ми смо се максимално потрудили, и на крају је све било организовано како треба.
Шта је конкретно био ваш задатак на фестивалу? Шта сте све правили за њих?
Мина: Фестивал траје три до четири дана и током сваке вечери постоји друга тематска журка са ди-џејом, на различитим локацијама. Свака од тих вечери има своју тематику и идеју, па се и сценографија потпуно мења.
За наш део продукције тематске вечери биле су виле и змајеви, витезови, као и вече инспирисано венецијанским балом под маскама. За сваку од тих тема правили смо посебне сценографске елементе који су постављени иза ди-џеј пулта. Идеја фестивала је да публика има снажан визуелни доживљај – да то не буде само видео-бим иза извођача, већ да постоји уметничка инсталација која ствара атмосферу.
Један од централних елемената био је витез висине осам метара, велика инсталација која је доминирала сценом иза ди-џеја.
Александар: Поред тога, правили смо и змајево јаје са крилима. То је био прилично необичан и комплексан елемент. Унутар њега била је интегрисана електроника: ласери, ЛЕД дисплеји који су функционисали као „око”, тако да је инсталација имала и светлосне ефекте. То јаје било је високо око три и по метра и тежило приближно пола тоне. Сама конструкција била је веома захтевна.
Jош увек имамо у радионици део те конструкције – додуше, у прилично измењеном стању – и надамо се да ћемо у будућности успети да јој дамо нову функцију – можда као неку врсту велике љуљашке, јер је форма заиста занимљива.
Колико је технички било захтевно направити такву инсталацију?
Александар: Био је то голем изазов. Није било довољно само направити скулптуру која изгледа добро – морали смо да осмислимо како ће све функционисати изнутра.
На пример, било је потребно да човек може да уђе у јаје, да постави ласер који излази кроз конструкцију, као и ЛЕД дисплеј. Тај дисплеј је морао да буде постављен под углом од 45 степени у односу на стандардну хоризонталну позицију, како би ефекат био визуелно занимљив. Уз то, све је морало да трепери и функционише као интегрисани светлосни систем.
Истовремено, морали смо да предвидимо скривени улаз – врата кроз која може да се уђе у инсталацију и изађе из ње, али да се споља уопште не види да врата постоје. Дакле, није била у питању само форма, већ читав низ техничких решења која су морала да буду пажљиво осмишљена.
То важи и за све друге елементе које правимо, како тада тако и данас. Увек морамо да размишљамо о много више ствари него што је само изглед објекта. Сваки сценографски елемент мора да има јасно дефинисан начин одржавања и приступа. Веома је важно да се већ у фази дизајна размишља о томе како ће се инсталација сутра сервисирати.
Тренутно радимо један пројекат који захтева управо такав приступ. Морамо да размишљамо о више фактора: о временским условима током целе године, о материјалима и њиховом одржавању, о начину монтаже и демонтаже на висини, али и о људима који ће касније радити са тим елементом.
То значи да морамо да предвидимо приступ и за техничаре који провлаче струју кроз инсталацију, али и за особље које одржава простор. Чак и хигијеничари морају да имају начин да безбедно очисте елементе.
Дакле, сценографски елемент не можемо да направимо само онако како је нама естетски занимљиво, већ постоји читав низ захтева који морају да се испуне.
У неким случајевима, у процес се укључују и институције, попут Завода за заштиту споменика, када се инсталације постављају у историјским или заштићеним просторима. Тада морамо тачно да знамо где смемо да се качимо, на који начин и шта је дозвољено, а шта није. На основу тога се цео пројекат додатно прилагођава.
Шта се дешавало након тог великог фестивалског пројекта?
Мина: После тог фестивала помислили смо да је то прекретница и да ће такви пројекти почети чешће да долазе. Међутим, убрзо смо схватили да су такве прилике заправо прилично ретке и да смо имали велику срећу што смо добили баш тај пројекат.
Након тога смо почели да радимо и реновирања локала, чији власници су желели нешто специфичније и другачије. То су често детаљи који простору дају карактер. На пример, лавабо у тоалету који је израђен као посебан дизајнерски елемент, или сто који изгледа као да је од мермера, иако заправо није прави мермер већ осликана површина.
Прошла година била је прилично изазовна за многе у индустрији догађаја. Како је то утицало на вас?
Мина: Била је и те како проблематична за нас. Практично током прве половине године нисмо имали готово ниједан упит за нове пројекте, што је за фирму која се бави ивентима и сценографијом заиста велики ударац. На површини нас је држала продавница опреме за забаве, путем које смо продавали парти декорацију и пратећу опрему. Захваљујући тој радњи, успели смо некако да преживимо тај период.
Тако смо изгурали до маја, али тада смо били већ прилично исцрпљени, јер су трошкови фирме велики и без озбиљнијих пројеката је веома тешко опстати. У том тренутку одлучили смо да почнемо интензивније да тражимо послове ван граница Србије. Слали смо мејлове на све стране. Буквално смо слали каталог и представљали се: „Ово ми радимо, да ли постоји неко ко би желео овакву врсту пројекта?” Одбијеница је било напретек.
И онда се десила ситуација готово као из филма. У последњем месецу, када смо још могли да издржимо без великог пројекта, јавио нам се клијент из Хрватске са једном великом продукцијом, и тај пројекат нас је практично спасио.
О каквом пројекту је реч?
Мина: За Бритиш американ тобако (British American Tobacco) радили смо инсталацију која се састојала од три бродска контејнера, које смо претворили у тематске просторије. Унутар контејнера направили смо посебне собе, сваку са својим амбијентом.
Изнад целе инсталације налазио се велики астронаут, тј. фигура која је истовремено изгледала као астронаут и ронилац. То је, у ствари, део њиховог визуелног идентитета, као нека врста маскоте.
Тај астронаут је био огроман – широк око 20 метара – и био је постављен на конструкцији изнад контејнера. На крају је служио и као сценографија за ди-џеја, јер су се на тој инсталацији свакодневно одржавале журке.
Александар: Након тога, уследили су и други пројекти од горепоменутог клијента. Један од занимљивијих били су промотивни штандови повезани са њиховом глобалном сарадњом са тимом Мекларен из Формуле 1. На тим догађајима смо правили амбијент који подсећа на пит-стоп у Ф1. Један од главних елемената била је велика гума формуле коју смо направили као интерактивни реквизит.
Учесници су могли да скидају и враћају ту гуму, као у правом пит-стопу, док је велики тајмер мерио време. Хостесе су активирале тајмер, а учесници су покушавали да што брже замене точак. На основу времена које постигну, добијали су награде.
Напослетку, гуме смо направили толико реалистично да су на једном од наредних догађаја – због непажње обезбеђења – једноставно нестале. Неко их је током вечери однео, тако да сада морамо да правимо нове.
Мина: Тај пројекат нам је отворио врата и ка другим клијентима у Хрватској. Данас тамо радимо прилично интензивно – сарађујемо са три агенције и неколико пута годишње путујемо на пројекте. Између осталог, радили смо и инсталације за Адвент у Загребу, укључујући велике лампионе постављене на градском тргу. Реакције су биле изузетно добре – чак су нам рекли да дуго није било лепшег амбијента за тај догађај.
На крају се испоставило да је година која је почела врло неизвесно завршена, у ствари, веома успешно.
Да ли радите сценографије искључиво епских размера?
Александар: Таман посла. Крајем прошле године, рецимо, радили смо једну у маркету у размери 200:1. То је био потпуно другачији изазов. У једном тренутку смо имали проблем како да дрво високо седам метара смањимо на свега три центиметра. На крају смо успели да пронађемо решење. У фирми је практично читава екипа девојака правила мала стабла – морали смо да направимо око педесет комада.
И начин на који смо их фарбали и израђивали био је прилично специфичан. Такође, нисмо могли да пронађемо аутомобиле и камионе у тој размери, па је један колега све моделе три-де штампао – и камионе и аутомобиле.
Док код великих сценографија наше елементе гледамо практично кроз дурбин, овде смо их правили скоро под микроскопом. Напослетку, добили смо читав мали свет, који је потом био послат на адресу у Дубаију.
Да ли клијентима нудите само израду њихових идеја или и комплетно осмишљавање концепта?
Мина: У највећем броју случајева радимо са маркетиншким агенцијама, које већ имају јасно дефинисану идеју и концепт. Тада је наш задатак да осмислимо како ће се та идеја технички реализовати и да је произведемо. Са њима обично пролазимо кроз практичне ствари: да ли је инсталација напољу или унутра, колико траје догађај, какви су временски услови, шта све мора да се деси током догађаја и слично.
Но, све чешће долазимо у ситуацију да клијенти од нас траже и креативно решење, као што је реновирање једног клуба. Клијент је већ имао неколико понуда, али није био потпуно задовољан, па нам се обратио са идејом да ми осмислимо нови изглед бине, уз постојећу конструкцију.
Прошли смо неколико кругова идеја које нису биле довољно добре, јер нам је било важно да сачувамо дух места. Клуб се налази у шуми и клијент воли да постоји нека прича и атмосфера која повезује простор.
Зато смо развили концепт у којем се енергија и визуелни елементи провлаче кроз шуму и кроз читав простор клуба. На крају смо дошли до решења које је клијента потпуно одушевило, и сада смо већ били и на терену како бисмо проверили све техничке детаље.
Ми не бежимо од дизајна, напротив. Али, веома нам је важно да разумемо клијента. Неко воли модеран стил, неко жели нешто врло шарено и енергично, а неко тражи потпуно другачију естетику. Наш посао је да се томе прилагодимо.
На чему тренутно радите?
Мина: Реч је о једном специфичном пројекту за ресторан. Радимо посебан послужавник за десерт који треба да буде врло атрактиван и инстаграмичан, односно да привуче пажњу на друштвеним мрежама.
Клијент је желео да десерт долази у нечему необичном, па смо осмислили вулкан висине око 30 центиметара. На врху тог вулкана налази се чинија са десертом, а при послуживању се користи суви лед, који ствара ефекат дима. Уз ЛЕД расвету, дим се прелива преко ивица и ствара врло драматичан визуелни ефекат.
Идеја је да то постане атракција на друштвеним мрежама и да тако привуче госте. Ово је за сада прототип, да видимо како функционише у пракси, а надамо се да ћемо касније правити читаву серију таквих вулкана.
Иако је то за нас мањи пројекат, сваком приступамо са истом пажњом. Заиста нам је важно да сваки елемент изгледа врхунски.
Какав је план и програм студија Фанфаре за даље?
Мина: Напредовали смо и у смислу инфраструктуре. Почетком ове године преселили смо се у већу радионицу, јер су пројекти почели да расту и потребно нам је више простора за рад.
Одмах након пресељења добили смо и пројекат за једну велику компанију која се бави производњом безалкохолних пића, што нам је био додатни подстрек. Већ сада делује да ће ова година бити много динамичнија него претходна.
За разлику од прошле године, када смо до последњег тренутка чекали да видимо шта ће се десити, сада већ имамо пројекте планиране практично до пролећа 2027. године. То је за нас велика промена и огроман успех, јер значи да имамо стабилност и јаснију слику будућег рада.
Колико вам присуство на интернету значи?
Мина: И те како значи. У последње време смо радили оптимизације на сајту и приметили смо да нам све више клијената долази управо са интернета, а не само путем препорука или познанстава.
У неколико последњих пројеката, клијенти су нас пронашли тако што су једноставно претраживали сценографију у Београду, а наш сајт им је изашао међу првим резултатима. Када смо их питали како су дошли до нас, рекли су да су нас пронашли управо тако – путем претраге.
Занимљиво је да нам тренутно више упита долази путем сајта него са друштвених мрежа, иако су и друштвене мреже веома важне. Људи воле да виде процес израде – како нешто настаје од почетка до краја. Често нам пишу и траже да објављујемо још више садржаја из радионице и са пројеката.
Друштвене мреже су нам помогле и у запошљавању. Људи који виде како радимо често нам се сами јаве и питају да ли могу да се прикључе тиму. Дешавало се чак да се јаве и са идејом да дођу да волонтирају или да проведу неко време у радионици како би научили нешто ново.
У том смислу, друштвене мреже можда најреалније приказују како фирма заиста функционише.
Зашто сте се одлучили за .rs домен?
Александар: Ми смо домаћа фирма и некако нам је природно да имамо .rs домен. Сматрали смо да је корисно да се јасно види да смо из Србије.
Опет, начин претраге на интернету је толико напредовао да верујемо да ће нас људи пронаћи и без обзира на домен. Истини за вољу, немамо упита ван Европе, али у региону нас странке прилично лако пронађу и ступе са нама у контакт.
