Spam ili dozvoljeni marketing

FacebookTwitterLinkedinEmail
29/06/2020
spam ili dozvoljeni marketing

U  potrazi za novim korisnicima, a u vremenu kada nam se komunikacija svodi gotovo isključivo na elektronsku, dobro bi došle aktivne imejl adrese na koje bismo slali naše ponude. Ako bi u pitanju bile adrese lica sa kojima prethodno nismo uspostavili saradnju, postupili bismo, u neznanju (jer ovde se ne bavimo lošim namerama), suprotno važećim propisima u našoj zemlji, a zapravo suprotno i etičkim pravilima.

Ovakav način slanja poruka u cilju dobijanja novih klijenata ili osvajanja tržišta zapravo je prošlost za mnoge, bar za one koji, pored ideje o profitu, drže i do reputacije, čemu je doprinela i bolja informisanost pojedinca o njegovim pravima kao potrošača, ali i o pravu na zaštitu podataka o ličnosti. Mogućnost viralnog širenja, posebno negativnih događaja, i efekat bumeranga na nasrtljivog trgovca takođe je uticala na to da se praksa bezličnog i masovnog slanja komercijalnih poruka svede na minimum.  

Umesto takve prakse, razvila se praksa slanja poruka o novim proizvodima odnosno uslugama već postojećim klijentima. Kod slanja ovakvih poruka treba imati u vidu da je reč o postupku koji se tiče trgovine, u ovom slučaju elektronske, zaštite potrošača, kao i zaštite podataka o ličnosti, jer nečija imejl adresa ili broj telefona uvek su podaci o ličnosti.

U slučaju da u pogledu propisa koji uređuju trgovinu ili zaštitu potrošača nema smetnji slanju komercijalnih poruka, pitanje se svodi na to da li je takva praksa sa stanovišta zaštite podataka o ličnosti dozvoljena.

Opšta uredba o zaštiti podataka Evropske unije (poznatija i kao GDPR), propis EU sa (r)evolucionarnim efektom na režim zaštite podataka o ličnosti širom planete (astronomske novčane kazne i mogućnost primene van teritorije te supranacionalne organizacije), čak i ukazuje na dozvoljenost takve prakse uz, naravno, neka ograničenja.

Dakle, prema Opštoj uredbi, u slučaju direktnog marketinga fizičkim licima, prodavac robe/pružalac usluge (koji se u terminologiji zaštite podataka o ličnosti naziva „rukovalac“) može da obrađuje podatke o ličnosti na osnovu takozvanog legitimnog interesa. To zapravo znači da rukovalac, svestan da takvim postupanjem obrađuje podatke o nekom licu i svestan prava tog lica, ipak smatra da je u konkretnom slučaju njegov interes, po prirodi stvari lukrativne prirode, pretežniji u odnosu na prava tog lica. Ono na šta ga obavezuje Opšta uredba jeste da, u slučaju da lice prigovori takvoj obradi podataka, mora da prekine dalju obradu, u ovom slučaju nuđenje robe ili usluge upotrebom podataka o imejlu ili drugom kontaktnom podatku.

Opšta uredba je eksplicitna u pozivanju na legitimni interes rukovaoca kao mogućem i dozvoljenom pravnom osnovu obrade podataka o ličnosti, i to proističe kako iz pojedinačnih članova ovog akta (čl. 21 st. 2), tako i iz teksta Preambule (paragraf 47).

Kako je Republika Srbija u velikom delu usvojila prevod Opšte uredbe, reklo bi se da je identična situacija dozvoljena i prema našim nacionalnim propisima, posebno imajući u vidu odredbu nacionalnog zakona kojim se uređuje pravo na prigovor.

Prema članu 37 stav 3 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, ako lice na koje se podaci odnose podnese prigovor na obradu svojih podataka za potrebe direktnog oglašavanja, podaci o ličnosti ne mogu se dalje obrađivati u takve svrhe.

Ako se ima u vidu da pravo na prigovor na obradu postoji samo u slučajevima da se obrada vrši kada je neophodna u cilju obavljanja poslova u javnom interesu ili izvršenja zakonom propisanih ovlašćenja rukovaoca (što direktan marketing svakako nije), ili i u cilju ostvarivanja legitimnih interesa (što bi direktni marketing mogao biti), jasno je da je zakonodavac, prateći praksu Evropske unije, propisao mogućnost direktnog marketinga, te slanja komercijalnih poruka fizičkom licu, posebno onima sa kojima je već uspostavljen neki vid saradnje.

Međutim, da se pravo svodi na čitanje jednog propisa, ne bismo mogli da uživamo u „čarima” nejasnoća. Stoga, prilikom utvrđivanja dozvoljenosti kontaktiranja novih klijenata, ili nuđenja robe/usluge postojećim klijentima, potrebno je pregledati sve relevantne propise, kako one koji se tiču zaštite podataka o ličnosti, tako i one koji se tiču zaštite potrošača i uređivanja trgovine.

Zakonom o elektronskoj trgovini, svako slanje komercijalne poruke uslovljeno je prethodnim pristankom lica kome je takva vrsta poruke namenjena. Dalje, prema čl. 8 tog zakona, pružalac usluge je dužan da redovno proverava i prihvata opoziv pristanka koji upućuje lice koje ne želi da prima takve komercijalne poruke. U suprotnom, rizikuje kaznu u iznosu od 100.000 RSD za pravno lice, dok je kazna za odgovorno lice u pravnom licu određena u rasponu od 10.000 do 15.000 RSD.

I, ukratko, osnovno pravilo znači:

Prema propisima Republike Srbije, svako slanje komercijalne poruke, kao i neposredno oglašavanje zabranjeno je bez prethodnog pristanka lica.  

Ovo pravilo sastoji se od nekoliko komponenata. Prva se tiče načina davanja pristanka, druga obaveze koja se odnosi na obaveštavanje o obradi podataka, a treća na obavezu dokazivanja da je određeno lice dalo pristanak. Odgovore ne nalazimo u Zakonu o elektronskoj trgovini, već u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. 

Pristanak (prema članu 4 t. 12 Zakona) predstavlja svako dobrovoljno, određeno, informisano i nedvosmisleno izražavanje volje lica čiji se podaci obrađuju, dato izjavom ili jasnom potvrdnom radnjom. Dalje, Zakon (član 15) nameće obavezu rukovaocu da bude “u mogućnosti da predoči da je lice pristalo na obradu svojih podataka o ličnosti”. Ukoliko se daje u okviru neke pisane izjave koja se odnosi i na druga pitanja, zahtev za davanje pristanka mora da bude izdvojen od tih drugih pitanja. Lice ima pravo da opozove pristanak u svakom trenutku. Pre davanja pristanka, lice mora biti obavešteno o pravu na opoziv, kao i dejstvu opoziva. Opozivanje pristanka mora biti jednostavno, kao i davanje pristanka. Prilikom ocenjivanja da li je pristanak za obradu podataka o ličnosti slobodno dat, posebno se mora voditi računa o tome da li se izvršenje ugovora, uključujući i pružanje usluga, uslovljava davanjem pristanka koji nije neophodan za njegovo izvršenje. Ovo poslednje je posebno važno kod iznalaženja načina za obezbeđivanje pristanka za slanje novih komercijalnih ponuda.

Stoga, pre nego što tražimo pristanak lica na obradu podataka radi daljeg nuđenja robe ili usluge, moramo ga  obavestiti o svim okolnostima obrade i biti u  u prilici da predočimo da je to lice zaista dalo pristanak na obradu podataka o sebi.

Kad je reč o obavezi informisanja o okolnostima obrade, to se npr. odnosi na informacije ko je rukovalac, u koje svrhe se obrađuju podaci, da li se podaci dostavljaju drugim licima, da li se iznose iz Republike Srbije, kao i koji je rok čuvanja podataka, a posebno o pravima lica u vezi sa obradom, kao i pravo na opoziv pristanka i pravo na zaštitu pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Obaveštenje mora biti dato jednostavnim jezikom, sažeto i razumljivo.

Obaveza „predočavanja” u praksi se neretko svodi na vođenje dodatne dokumentacije, nezavisno od nosača informacije o pristanku (npr. poseban papir o saglasnosti, snimak telefonskog razgovora i sl.). Moguće je da se pristanak daje konkludentnom radnjom (npr. klimanjem glavom ili prostim davanjem podataka), bez posebnog popunjavanja nekog odeljka o pristanku. Važno je navesti da u tom slučaju rukovalac svesno snosi rizik mogućeg kasnijeg osporavanja tog lica da je dalo pristanak.

Na kraju, u slučaju da se roba i usluge plasiraju licima koja se nalaze na teritoriji EU, na poslovanje firme koja ih plasira, u pogledu obrade podataka, primenjuje se Opšta uredba o zaštiti podataka, pa s tim u vezi firma može da se pozove na legitimni interes kao osnov za direktni marketing.

FacebookTwitterLinkedinEmail